Збирка песама „Трчим споро“ Драгане Обрадовић промовисана је у Огранку библиотеке „Љубиша Р. Ђенић" на Златибору. Иако првенац, ова збирка у издању куће „ЛОМ“ већ привлачи пажњу читалачке публике.
Промоција збирке песама „Трчим споро” ауторке Драгане Обрадовић била је, судећи према реакцијама публике, право освежење. У пријатан амбијент Огранка библиотеке „Љубиша Р. Ђенић" на Златибору, песникиња је унела ритам београдске вреве модерног доба, али и личног, емпатијског , емотивног погледа на људе, своју земљуо и свет.
Драгана Обрадовић се бави и глумом, режијом, драматургијом и ауторским радом. Живи и ради у Београду. Ово је њен песнички првенац, за који каже да није ни сањала да ће се претворити у књигу, али је срећна што се то десило. Песме су настајале највише у време короне када су њени други послови били на чекању, па то донекле објашњава и сам необично занимљив наслов збирке.
„Мој лични осећај је да се мени ствари одвијају превише споро, ја бих све то брже, ја бих све то више, ја бих више посла, више догађаја, више свега, а уствари, када се осврнем иза себе, нисам баш тако мало постигла. Та нека амбиваленција између мог личног осећања и оног што ме прати, оног што ја живим је стално присутна, а генерално мислим да сви ми који прижељкујемо неке лепше ствари, нешто боље, неке промене, све време имамо осећај да нам се ништа не дешава и да каскамо у месту“.
Оно што се ретко дешава на књижевни вечерима, десило се у овом ушушканом амбијенту библиотеке: са песникињом се развио разговор, јер су теме о којима Драгана говори такве да се у њима препознају многи, било да говори о завичају, данашњици, деци, родитељима, отаџбини... Можда највише у том двоумљењу ко смо, заправо? Она лица која показујемо другима, или она скривена у души која би смо желели бити?
