Три кафане на Боровој Глави (видео)

Идући магистралним путем преко Водица и Борове Главе не можемо а да не приметимо три кафане, одмориште за уморне путнике и многобројне туристе. Једна од њих је "Зорина крчма" која има најдужу традицију, а у својој понуди има само један, али вредан специјалитет - коплет лепињу.

Деда Војин Ковачевић је творац кафане на Боровој Глави и својим рукама, на свом имању, непосредно уз пут према мору и Црној Гори направио је 1936. године дрвену кафану од грађе која се у то време стругала дубећом тестером. Грађа је и дан данас остала иста, као и кафана уз малу дораду терасе.

Пошто је деда носио надимак Рео, тако су и кафану звали „код Реа“ до 1944. године када се деда упокојио. То име је остало до педесетих година када је кафана прекинула са радом, док Зора Ковачевић, снаја Војинова, преселивши се у ову кућу – кафану са троје мале деце, није поново почела са радом 1959. године. Од тада кафана ради непрекиднo и добија ново име „Зорина кафана“. Кафана није била званично регистрована, али је  по одобрењу општине Чајетина радила да би Зора издржавала децу.

Имала је два сина: Војина (који је носио дедино име) и Бошка, као и ћерку Веру, која данас држи ову кафану. Зора се развела од свог супруга 1959. године и силом прилика радила овај посао. А све је почело тако што су радници из оближњег каменолома свраћали код Зоре да се огреју и ту доручкују. Били су послужени домаћом ракијом и тако је све кренуло. Деца су помагала колико су могла. Посао почиње да се развија и креће се са продајом киселог млека и куване кафе коју је Зора пржила у свом шпорету и млела на ручну воденицу. Цела Борова Глава мирисала је на Зорину кафу. Имала је срдачан приступ према људима, знала је ноћу да им отвори врата и изађе у сусрет. Дешавало се да падне велики снег, па су гости остајали у кафани и по неколико дана. Људи су улазили комотно у кафану као у своју кућу, грејали се, доносили дрва, тако да су за ову кафану знали сви од Суботице до Бара. У кафани је био и кревет, и ко је био уморан могао је да легне да одспава, па тек онда да настави пут. Зора је седела за шпоретом, плела чарапе и пекла питу. Крчкао се купус, спремао пасуљ и све је било домаће. Људи су сами себи сипали порције и остављали новац онолико колико су сами хтели. Никавих проблема није било. Кафана има и своје уметнике, сликаре. Један од најбољих портрета који је насликао њен девер Божо Ковачевић је управо Зорин портрет. Вера, Зорина ћерка такође се бави сликарством. Њене слике красе зидове Зорине крчме. Време је учинило своје, неки више нису међу нама, ни Зора, ни Божо, ни најстарији син Војин. Од тог времена много се променило, али је кафана остала иста. Нема више Зорине пите, пасуља и купуса. На јеловнику постоји само „комплет лепиња“ и кисело млеко. Лепиња је толико добра да долазе људи из Пожеге, Пријепоља, Сјенице и других градова само да је поједу и одмах се врате. Данас кафану воде ћерка Вера и зет Бранко чувајући успомену на све претходне године.

Најмлађи син Зорин је Бошко Ковачевић. Он ми је рекао следеће:

„Живели смо сви у заједници до 1993. године. Кад смо остали без посла 1997. године ја сам направио кафану у својој кући, те сам је касније дограђивао док није добила данашњи изглед. Име сам јој дао управо због Борове Главе, те се и она тако зове . Цела Србија зна за Борову Главу и три кафане. Мој покојни брат Војин направио је своју кафану између мене и сестре. Након његове смрти кафана је дата у закуп Драгољубу Маријановићу и све три кафане раде добро“.

Кафана „Борова Глава“ је један екслузиван ресторан домаће кухиње, која у својој понуди нуди све домаће специјалитете овога краја. Ради 24 сата дневно управо због тога да би угостили многобројне аутобусе и камионе који свраћају у ноћну смену. Ту има и странаца као што су: Пољаци, Кинези, Руси, Украјинци и многи други. Испред кафане има велики паркинг на који може да стане десет камиона шлепера. Бошко је задовољан како му ради кафана. Добри су му и гости, а и са радницима је задовољан. Има запослене који су код њега преко десет година.

Још и данас многи се сећају кад се пита пекла, а Зора седи крај шпорета и плете чарапе.

https://www.youtube.com/watch?v=rjW7lrWZnPg&feature=youtu.be

Мирослав Весовић