У ери када српска села полако, али сасвим сигурно изумиру, са друге стране, златиборска села ипак живе. Све више је примера како се породице из града враћају у село. Да ово није само пука новинарска или политичка прича, доказује пример младог брачног пара Шуљагић, који су се пре годину дана из Ужица доселили у село Трипкова на Златибору. Наиме, Марко је са својом супругом Иваном дошао у породичну кућу њеног покојног оца.
У Ужицу су били подстанари. И једно и друго су запослени, али без сопственог крова над главом. Решили су да обнове стару сеоску кућу у Трипкови и створе себи боље сутра. Марко каже да су увидели да имају преспективу у овом чајетинском селу, као и здравији живот.
"Имамо сада нашу кућу, мало смо је средили, реновирали да може да се живи пристојно. Било нам је тешко све ово направити са нашим платама, али борили смо се", прича нам Марко Шуљагић.
Ивана ради у Ужици, а Марко на Белој земљи. Кажу, путовање им неће бити тешко, јер коначно имају своју кућу. Планирају да купе и аутомобил, али и да се баве пољопривредом. За почетак, мало стоке и домаћа радиност.
"Планирамо производњу џемова, слатког и ајвара, па ћемо видети како ће то ићи. Купићемо мало стоке, посадићемо малине, и тако. Углавном, плнирамо да уживамо у нашој кући, па ћемо остало све лако", каже Ивана Шуљагић.
Већ годину дана Шуљагићи стварају услове како би у овој кући, која Ивани буди многе успомене, живели нормално.
"Увек сам волела да овде дођем. После дедине смрти долазила сам ређе, јер је све било зарасло. Било ми је жао кад дођемо и видимо како је, али нисмо имали неких услова за живот. Сада смо кренули да све реновирамо, и хвала Богу, ту смо где смо", каже Ивана.
Полако, али сигурно, овај млади брачни пар, без ичије финансијске помоћи, показује да оно што се заиста жели, може се и постићи. Иако ће од сад живети на миразу, Марко поручује да је најважнија љубав, која увек, на крају, побеђује.
Нада Џелебџић, zlatiborpress.rs
