Српска православна црква и њени верници данас прослављају Ђурђевдан, празник посвећен Светом Георгију, великомученику и победоносцу.
Ђурђевдан у народу представља прекретницу у календару, то јест, прелазак из зиме у лето и једна је од најбројнијих слава! За овај дан везују се обичаји који симболизују здравље, плодност и обнову.
Свети Георгије рођен је крајем 3. века у Кападокији, тадашњој римској провинцији на простору данашње Турске, у хришћанској породици. Након очеве смрти са мајком се преселио у Палестину.
Већ у младости ступа у војску и доспева до високог чина у служби цара Диоклецијана. Међутим, када започиње прогон хришћана, млади трибун не крије своју веру. Отворено иступа као хришћанин, што га води у затвор, мучења и смрт.
Према легенди, Свети Георгије је, снагом молитве чинио чуда: исцељивао рањене, па и васкрсавао мртве. Његово сведочење вере је покренуло многе да пређу у хришћанство, међу њима и цареву жену Александру, а Диоклецијан је обома пресудио.
Александра је умрла на путу до губилишта, а Георгије је погубљен 6. маја 303. године.
Мотив Георгија који копљем убија аждају, која је симбол паганског зла, део је хришћанске митологије и чест иконографски приказ који осликава победу вере над злом.
У српској традицији Ђурђевдан је празник са највише очуваних обичаја, многи од њих везани су за природу и симболику здравља, плодности и обнове.
Плету се венчићи од пролећног биља и лековитих трава, који се бацају у реку, с веровањем да доносе здравље укућанима и родност пољима.
Ако је на Ђурђевдан ведро, народ верује да нас очекује родна година, док киша најављује сушно лето.
Ђурђевдан је био и дан када су се хајдуци окупљали, што празнику даје и елемент јуначке традиције.
