У оквиру обележавања Дана библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“синоћ је у Библиотеци промовисана књига „Ратни дневник пуковника Стевана Туцовића“. Приређивачи књиге су Ђорђе Пилчевић новинар и Александар Савић из ужичког Историјског архива уз свесрдну помоћ писца Љубивоја Ршумовића, а издавачи су Библиотека „Љубиша Р.Ђенић“ и Историјски архив Ужице.
Да није било новинара Ђорђа Пилчевића који је преко ужичких „Вести“ поставио питање „Где је ратни дневник пуковника Стевана Туцовића“?, многе важне историјске чињенице биле би и даље замагљене и пренебрегнуте. На Пилчевићево питање стигао је, срећом, одговор и то од писца Љубивоја Ршумовића који га је обавестио да је фотокопија тог документа код њега. Стеван Туцовић је већ покушао 1921. године да га објави, али од издавача којем га је понудио - Светислава Б.Цвијановића, није добио одговор.
„Каснији корак у објављивању био је 1984. године када је Љубивоје Ршумовић покушао да, у то време, приреди дневник и да га у јавност. Међутим ,како он пише у свом тексту за „Вести“, нису биле одговарајуће околностио и дневник је изгубљен, али није изгубљена копија, те смо ми на основу копије успели да идентификујемо све личности и да дневник приредимо. Он има готово 350 страна . Мислим да ће читаоци бити задовољни,“ каже Александар Савић, приређивач књиге.
Ратни дневник је пуковник Туцовић писао од 1915. до завршетка рата 1918. а посвећен је рано преминулој супрузи Мири и погинулом брату Димитрију. Из дана у дан, брижљиво, он је бележио све важније догађаје и борбе које је српска војска водила при одступању, трудећи се да, како каже, пренесе што вернију слику српског повлачења и преласка преко Црне Горе и Албаније. Оно што се мало зна јесте како је српска војска била третирана од стране једног дела црногорског становништва.
„И ја, као истраживач који годинама радим на том пољу приређивања дневника из 1. светског рата, сам био на неки начин затечен начином и понашањем једног дела становништва Црне Горе које је било... не непријатељски већ изразито непријатељски оријентисано према нашој војсци, да нису хтели да да приме наше војнике да се огреју, да уђу у двориште.. Ако би одсекли неко дрво они су протестовали, чак су и пуцали на њих... Он каже у једном тренутку да је његова војска била толико разочарана да су једва чекали да напусте Србији и крену ка Албанији“, објашњава Савић.
Историјски архив из Ужица, који ради на пословима заштите и сређивања грађе, трудио се да у задњих неколико година допринесе активностима обележавања стогодишњице Великог рата тако што ће годишње објављивати по један ратни дневник .
„Захваљујући изузетно доброј сарадњи и разумевању са Љубивојем, кога сматрамо једном институцијом овога система, Архив је добио, након једног разговора, ове рукописе. Једини споразум који је направљен између нас, песника и Снежане Ђенић као представника чајетинске библиотеке, јесте то да се Библиотека као једна завичајна библиотека, појави као коиздавач. Рукопис, његово публиковање, је финансира град Ужице“, прича Жељко Марковић, директор Историјског архива
Сваки од ових рукописа, додаје Марковић, сматран је као молитва а света дужност запослених у Архиву је да се постарају да они, као завештања из прошлости,након сто година угледају светлост дана.
Mирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs
