Радиша Веланац - пионир чајетинског спорта са 73 године кројачког стажа (видео)

До почетка '80-их година прошлог века у Чајетини су постојала само три спортска колектива - фудбалски клуб, шаховски клуб и смучарски клуб (друштво). У формирању два од ова три колектива учествовао је 86 - годишњи Радиша Веланац, кројач у пензији, човек који је после Другог светског рата био један од оснивача Фудбалског клуба Златибор, а нешто касније и Шаховског клуба Златибор.

Фудбал је играо од оснивања клуба, 1945. године, па све до 1959. када се клуб расформирао. Како сам каже, није био неки фудбалер, али се зато активно укључио у рад клуба по поновном покретању, 1971. године. У фудбалу је 47 година.

-Тада смо Миле Ојданић, који је тада био тренер и играч, Ацо Пјановић и ја покренули ФК Златибор. Финансирао сам колектив сопственим новцем, шио опрему за играче, чак и превозио екипу на гостовања о свом трошку, у сопственом аутомобилу... Једном сам у Ивањици плаћао и ручак... Тада сам могао да помогнем, а никад ништа наплатио нисам, све је то било из љубави. Јосип Ристановић је такође много помагао клуб, што чини и данас. Ми смо неки рекордери по том питању. Као играч ишао сам до Љубовије, било је тешко тада, није било превоза... На утакмицу у Криву Реку сам са друштвом ишао пешке. У тим годинама сам чак доносио опрему кући, а жена је прала. Од тренера, памтим једног, Тихомира Церовића. После су му синови играли, један је био врхунски играч, играо је за нас, за Слободу... 

Најновија дешавања довела су до могућности да се Златибор нађе у најјачем рангу.

-Мислим да нам не треба Суперлига. И ако уђемо, немамо терен, немамо довољан капацитет на трибинама, а ништа нам не би значило да идемо у Ужице да играмо утакмице. Мислим да то нећемо урадити чак и ако будемо у прилици због проширења лиге.

Један је од оснивача и Шаховског клуба Златибор. Игром на табли кренуо је да се бави још дечак, а и данас је редован учесник на турнирима ветерана.

-Као 15-годишњак сам био врхунски шахиста, нико није могао да ми приђе. Играо се шах овде у мојој радњи. Формирали смо и клуб, ишли смо у Прибој, Ивањицу, Ариље, Бајину Башту, Сјеницу, Нову Варош... Освајали смо и медаље. Ја сам био такорећи неписмен, нисам могао да учим теорију шаха. Код нас је главни шахиста Радован Рајевац, али он је учио теорију, зна више отварања, а ја знам само једно (смех)... До '90-их година сам био редован на МОСИ играма, као такмичар у шаху и као навијач мог фудбалског клуба.

Чика Радиша је и ватрени навијач свих клубова са простора општине. Ретке су утакмице које је пропустио, било на домаћем терену или на страни. И данас се са утакмица на Златибору пешке враћа кући.

-Погоди се некада да и по 12 сати дневно проведем на утакмицама, када се истог дана играју фудбал, кошарка и одбојка. Од 1971. године нема дана да нисам био на фудбалској утакмици на домаћем терену. Kада бих сабрао, то су године проведене на "зеленом пољу"... Када је bило превоза пратио сам и гостовања, целу Србију сам више пута обишао са мојим фудбалерима. Знао сам да напустим посао због фудбала, а знао сам и да ноћу шијем, да посао не би трпео. Када је прављен терен код "Швајцарије" мој брат и ја смо постављали стативе. Фудбал је моја велика љубав. Само једном ми се догодило да нисам дошао на утакмицу, па се Раде Ђенић запитао где сам, па је рекао навијачима: "Нема нам Раша, није на бандери... Не знам шта је с њим?" Нема навијача као што сам ја. Био сам међу првих пет људи у Чајетини који су купили "фићу", а 1967. сам положио возачки и одмах кренуо пут Београда да гледам вечити дерби, иначе навијам за Црвену звезду. Моји другови Радиша Сузовић и Ацо Пјановић нису смели да иду са мном, па сам отишао сам. Брат ми је становао на Душановцу, а није ни било тада много возила, па сам дошао до њега. Иначе, са "кецом", којег сам касније купио, сам отишао чак и до мог брата у Швајцарску. 

У дечачким данима преживео је нацистичку окупацију и Други светски рат, а његова кућа прва је која је по завршетку највећег сукоба у историји човечанства саграђена у Чајетини.

-Први сам отворио приватну радњу у Чајетини, 1956. године. Наредне године сам добио плац у Чајетини и за годину дана сам направио кућу, захваљујући мом раду, нико није могао да ми помогне. Ја и неки комшија, Ђоко Павловић, смо први имали кућу овде после рата. Тада је укупно било 20 кућа у Чајетини. Од 1947. до пресељења у Чајетину сам путовао пешке од села до посла, сваки дан по 18 километара. Али, таква је била моја генерација, нисам ја једини тако путовао. Сад су тешка времена, млади тешко долазе до посла, па и моји унуци. Раније сам се борио за моју децу, а сада се борим за моје унуке.

Са 13 година почео је да се бави кројачким занатом, што није престао до данас. Ради без наочара, још увек памти коме је сашио прво одело, давне 1948. године, а и даље је веран старим "сингерицама" којима, како каже, "издера нема".

-Дошао сам у Чајетину 1947. године на кројачки занат, била је тада нека задруга, која се потом расформирала. Почетком 1948. године сам самостално сашио прво сукнено одело у мом селу, на Рудинама, Авраму Рњаку. 1970-их сам шио одело за 100 марака, што је тада био леп новац. Школовао сам троје деце као од шале, купио "кеца" за готовину, била су то добра времена... Тада је сваки занат био вредан. Ако доживим 90 година, могао бих добити још једну пензију (смех). Радим као да ми је 20 година и уживам у свом занату. Сад, треба израчунати... Могао сам да сашијем одело за три дана, тј. десет одела за месец дана. Па сад видите колико сам одела сашио за 73 године... Сада слабо шијем одела, јер млади не носе одела, а матори имају своја стара и могу дуго да их носе. Има углавном преправки, али главно је да се ради. 

Каже да је некада од свог посла веома добро зарађивао, тако да сматра да је тих година био богат човек. Сада својим највећим богатством сматра то што има седморо унука, од којих најстарији има 40 година и четворо праунучади. Истиче да је увек кроз живот ишао са позитивним ставом, а једини жал му остаје смрт супруге, са којом је у браку провео 59 година. Најавио нам је да ће нас позвати да га поново снимимо једном посебном приликом, када му праунука буде напунила 18 година.

И. Јанковић (фото: приватна архива Радише Веланца) https://www.youtube.com/watch?v=CGWmHl0z13U