Данас, 21. 9. 2020. године, наше издвојено одељење на Златибору слави јубилеј. Наиме, на данашњи дан, пре тачно четрдесет година учитељица Станимирка Дабић Маца повела је прву генерацију златиборских првака.
Школа је у почетку била четворогодишња, а након завршетка првог циклуса образовања деца са Златибора су школовање настављала у матичној школи у Чајетини. Уз учитељицу Мацу, ђаке су водиле и Виђенка Илић, Босиљка Весовић и Милена Божовић.
Временом Златибор постаје туристичка атракција, па самим тим и расте број становника, као и број деце. Због тога се јавила потреба да се златиборска школа прошири и постане осмогодишња. Школа се у међувремену надоградила и 1. септембра 1998. године примила је своје прве ученике као осмогодишња школа.
Слику о историји школе обогатио нам је дугогодишњи наставник техничког, касније и информатике, Ратомир Симић. Каже да су насеља Фарма и Рудине имала све већи број становника, те се родила потреба за школом на Златибору. Први директор школе био је Милутин Арбутина, а одељења су бројала од 13 до 15 ученика. Било је и деце из Чајетине, која су заједно са учитељицом прешла у школу на Златибору. Наставнике је финансирала општина и имали су најниже плате у округу, али су наставници уживали већи углед него данас. Наш саговорник сматра да су некада родитељи имали велико интересовање за образовање, и да су више пажње поклањали деци и школи.
Издвајана су значајна средства за наставу и учила – уз лењир, креду и таблу, графоскоп је био главно наставно средство. Без писане припреме наставник није долазио у школу. Прва школа у коју је уведена информатика, била је наша, а овде су прво уведена и три језика.
Као негативну страну своје професије Симић наводи одсуство похвале и награде за наставника. Годинама га чини срећним успех сваког ђака и каже да су бивши ђаци сада најбоље дрштво за кафану. Разговор о школи, завршава се разговором о животној школи, као и код славног професора Косте Вујића.
Један од најуспешнијих ученика наше школе, чији је разредни био наставник Симић, а тренутно се налази на месту директора „Голд гондоле“ је Бојана Божанић. Она се са радошћу сећа првих школских другова и другарица, јер су то пријатељи стечени за цео живот. Редовно обележавају годишњице мале матуре, на којима се, како каже, испричају као да су се јуче растали. Сећа се учитељице Милице Удовичић, којој су били прва генерација. А међу друграрицама истиче две Јелене, Буквић и Комазец.
Пут од школе до куће користили су за дружење, јер се у школу ишло пешке. Радне суботе биле су резервисане за волонтерске активности – прикупљали су старе новине и уређивали су јавне површине, бринући о цвећу. Девојчице су се утркивале која ће пре помоћи Лени и Нади у кухињи, а данас када се сретну, Лена и Нада обавезно то помену данас успешним и свестраним младим женама.
Помоћни радник, Нада Поповић, са сетом се сећа тих дана и свих четрдесет година проведених у школи. „Ето, само нисам никада косила“, каже наша Нада. Била је у школи ложач, куварица, чистачица... На ходнику и у кухињи слушала је дечије разговоре и догодовштине са часова. Причала нам је о скромности, доброти и вредноћи првих генерација, које су јој увек притицале у помоћ. Каже да су се деца према школи односила као према свом другом дому. Данас су се ствари промениле.
Један од првих ученика, првих првака, био је и Радојица Љубојевић. Данашњем ђаку, својој ћерки Ивони, причао је о усхићењу и радости првог школског дана. „Био је леп дан, двориште је било пуно деце која су стајала у редовима, држећи се за руке“, присећа се он. Волео је математику и каже да су многи од њега преписивали, а да му је муку задавао српски језик.
Прича о јубилеју пробудила је сећања бивших ђака који су помогли нашем, садашњем шестаку, Саву Вујовићу, да направи презентацију школи у част. Мирјана Цветковић Петровска, Данијела Сенић Вујовић и Владимир Вучићевић (сада наставник) уступили су фотографије, а Иван Јевђовић, данас наставник српског језика, написао је текст „Наш замак на брду“. Захваљујемо вам се!
Ана Васиљевић и Ксенија Бојовић, наставнице, сведоци садашњег тренутка
