У селу Алин Поток, некад давно незвано по некаквом аги Алији чији је агилук био у потоку под Бојиштем, сада има око 70 домаћинстава. Неко гаји стоку, неко земљу обрађује, једни су вешти да од дрвета направе разне предмете, други се опробавају у малинарству. Али власнике малињака у намери да остваре зараду спречио је прошлогодишњи град усред августа а потом и пролећни мразеви, што је негативно утицало на количину и квалитет овогодишњег приноса.
„Прошлогодишњи град који је пао у августу преполовио је род. Општина Чајетина изашла је у сусрет власницима засада, процентуално исплативши надокнаду. Надамо се да помоћ општине и у надокнади штете проузроковане пролећним мразем неће изостати“, каже за ‹›Златиборске вести›› председник месне заједнице Алин Поток Горан Лазовић и додаје: „То није једина помоћ локалне самоуправе. Пољопривредници редовно користе општинске субвенције које се исплаћују преко ‘’Еко аграра’’. Набављали су сточна грла, механизацију, музилице, расхладне уређаје, системе за наводњавање... Људи су задовољни, што су и избори показали. Већину подршке овде је добила садашња власт“.
Према подацима Привредног друштва за развој пољопривреде ‹›Златиборски Еко аграр“, пољопривредницима Алиног Потока у 2015. години за субвенције је исплаћено преко 650.000 динара. Највише захтева подносило се за осемењавање крава, набавку сточних грла и изградњу објеката. У овој години интересовање за субвенције је 
још веће. То потврђује податак да је до сада поднето захтева у вредности од око 620.000 динара. Углавном су подношени захтеви за повраћај средстава приликом набавке механизације и за остављену женску телад. У те сврхе до сада је исплаћено 598.000 динара.
Како за „Златиборске вести“ истиче председник ове месне заједнице, локална самоуправа последњих година највише средстава уложила је у изградњу и реконструкцију путне инфраструктуре. Током 2015. години у ове сврхе издвојено је нешто мање од 2,7 милиона динара. Тако је у засеоку Милаћевићи урађено пробијање пута у дужини од око један километар, да би затим део пута (400 м) био асфалтиран. Такође, асфалтом је пресвучен и пут за Савичиће (900 м), пут за Чумиће (око 450 м), а сваке године радило се на поправци засеочких макадамских путева. Говорећи о плановима месне заједнице за ову годину, Лазовић као приоритет наводи асфалтирање засеочких путева, изградњу цркве у центру села, проширивање гробља и изградњу капеле. Електомрежа, према Лазовићевим речима, је у солидном стању. У плану савета месне заједнице је и предаја водовода на управљање ЈКП “Водовод Златибор” из Чајетине, јер ће им то олакшати одржавање мреже и снабдевање грађана водом.
Шесточлана породица Петровић из Алиног Потока определила се искључиво за пољопривреду, која за њих представља основни извор прихода, с’ обзиром да се нико од чланова домаћинства не налази у радном односу. Главна пољопривредна грана им је сточарство, а од пре две године и узгајање малине. У свом власништву Петровићи имају 18 ари под малином. У првој години принос је био бољи од очекиваног, па су набрали око 
1.800 килограма воћа. Ова година била је много слабија, јер им временски услови нису ишли на руку, тако да су ове сезоне имали око 300 килограма рода. Од сточарства, како за „Златиборске вести“ истиче Бранислав Петровић, нема неке вајде. У штали тренутно имају четири краве и јуницу. Млеко не предају, због ниске откупне цене, па су се због тога определили за производњу млечних производа, сира и кајмака. Олакшавајућа околност је што Петровићи имају своје сталне муштерије, па им пласман производа не представља проблем. Њихов додатни извор прихода је продаја огрева.
До куће Петровића пре неколико година стигао је асфалтни пут. Ову инвестицију, са 80 одсто, финансирала је општина Чајетина. То им, како кажу, много значи јер олакшава одлазак до Чајетине, где њихови наследници похађају школу и вртић. Живот на селу није лак, пуно се ради, али Бранислав ипак налази времена да се посвети лову, свом хобију који негује од малих ногу. Како одлазак у шуму захтева пратњу добро обученог ловачког пса, Петровић се и ту обезбедио, те у свом власништву има десетак паса. То су балканци, тробојци, посавци, птичари...Тако ће Бранислав почетком октобра кренути пут Таре, Сјенице и ближе околине у потрагу за дивљачи. За то време, бригу о најмлађим члановима породице препушта својој супрузи Биљани. Како је због недовољног броја деце школа у Алином Потоку затворена, малишани школу похађају у Чајетини, па та вожња одузима пуно времена. Али Биљани није тешко да својој деци посвети највећи део дана, мада, као права домаћица, настоји да се и остали кућни послови обављају под њеним будним оком.
Међу најстаријим фамилијама у златиборском селу Алин Поток су Дабићи. Ранко Дабић је један мештана овог села који са поносом носи то презиме. Он је пољопривредни техничар у пензији, а врата свог дома нам је отворио, домаћински угостио и љубазно поразговарао са нама. Ранко је након пензионисања наставио да се бави истим послом који је радио док је био запослен у Пољопривредном комбинату „Златибор“. У свом воћњаку нема шта нема. Заступљене су многе врсте јагодичастог воћа: малине, рибизле, боровнице, огрозд, као и разне сорте шљива (стенлејка, чачанска родна, чачанска лепотица и викторија која је новија у нашем крају).
„Викторија има крупан плод, веома је укусна, а добра је и за ракију. Имам и разне сорте италијанских трешања, али ове године немају рода, јер их је упропастио јак пролећни мраз, а након тога и снег. Једино су се боровнице избориле. Све је то за кућну употребу. Нешто продам, али углавном то радим из чистог задовољства. Волим кад ми дођу моја унучад да виде како је лепо живети на селу“, каже Дабић.
Ово поднебље погодује узгајању воћа, али велику претњу представљају пролећни мразе- ви. Ово Ранку није основни извор прихода, али за оне који одлуче да се баве воћарством то може представљани сигурну финансијску потпору. Као пример Дабић наводи свог првог комшију, који је прошле године предао 4.650 килограма малине. Ранко има два сина и петоро унучади којима се веома поноси. Сви унучићи су, како каже, 
добри ученици, успешни студенти, спор- тисти. У свом родном селу, где налази душевни мир, Ранко борави током лета док остали део године живи на Златибору. Сваког лета за своје најмилије организује дружење, где се сви окупе поразговарају, почасте, али и евоцирају успомене из детињства које су провели на свом огњишту. Дабић истиче да млади имају перспективу за живот у овом златиборском селу, али им је неопходна помоћ државе и локалне самоуправе.
„Доста је младих брачних парова који су одлучили да остану да раде на селу. Они заиста својски раде, али нема за њих помоћи државе. Потребни су им повољни кредити, да би нешто засновали и били сигурни. Најгоре је што нема сигурног откупа. Док сам радио у кооперацији у Чајетини обилазили смо села, имали смо повољности за сељаке, откупљивали све. Два пута месечно долазио је откупљивач за стоку, сад нема никога. Људи немају где да продају ни јагњад, ни телад. Једино што је лепо организовано, и за то свака част Сирогојну, је откуп јагодичастог воћа“, каже Ранко и додаје: „Оно што недостаје Алином Потоку је црква, капела, продавница и школа. Што се тиче инфраструктуре, то је прилично одрађено. За то дугујемо захвалност општини, као и за организовани превоз ђака који похађају школу у Чајетини“, закључује Ранко Дабић.
Драгана Росић, www.zlatiborpress.rs
