У оквиру фестивала „Култур(на)тура” у суботу је, на платоу испред КЦ Златибор, одржана промоција књиге „Писма радости и бола” коју су приредили др Светлана Шеатовић и др Бојан Ђорђевић. О књизи је говорила др Зорана Опачић.
на платоу испред КЦ „Златибор“ , у присуству заинтересоване публике која није допустила киши да их отера а да не сазнају нешто више о великој српској песникињи, Десанки Максимовић. Књигу „Писма радости и бола” су приредили др Светлана Шеатовић и др Бојан Ђорђевић, а реч је о писмима која је песникиња писала руским преводиоцима Иди Радвољиној и Олги Кутасовој од 1957. до 1993. године.
„Писма су стигла посредством породица Радвољин и Кутасов. Они су та писма после смрти Десанке Максимовић поклонили наследницима, а наследници су поклонили задужбини. Задужбина је 2012. године формирала легат и та писма су стајала. То је једно од првих задатака које ми је колега Бојан Ђорђевић, који је са мном приредио ова писма, рекао: "Знаш ово је један велики посао, ово морамо да урадимо." И то је тако кренуло, прво процес архивирања, затим процес дигитализације и потом смо одлучили да објавимо критичко издање. Оно што је јако значајно у овим писмима, то је заиста да први пут ми видимо једну другу Десанку Максимовић коју смо мање познавали, врло видљиву из приватног угла. Затим то је период који представља огроман и важан историјски и књижевноисторијски период, па писма обухватају њена искуства унутар књижевног живота. Њен први комшија је Бранко Ћопић, ту су сусрети са Ивом Андрићем, она пише својим преводиоцима о томе. Ту су и жене које су познавале Иду Радвољин и Олгу Кутасову, српску средину јако добро, књижевну средину. Олга Кутасова је била ексклузивни преводилац руског за Иву Андрића, тако да се ту преплиће велики број савременика“, прича др Светлана Шеатовић, приређивач књиге
Кроз „Писма радости и бола” читаоцима неће постати блискија сама Десанка, већ и људи о којима је с пажњом и брижљивошћу говорила.
„Она је жена у центру књижевних и друштвених дешавања. Њена писма говоре о различитим књижевним и животним судбинама. И онда она, између осталог, пише тим својим пријатељицама и колегиницама нпр. „Ево, Бранко Ћопић није баш нешто расположен“, уочи његовог трагичног одласка са овог света. Или, како Иво Андрић путује у Стокхолм да прими Нобелову награду и каже: „ Не бих да му сметам, сто посто га сад сви салећу, сачекаћу ја свој тренутак“. Тако је ово један врло леп поглед изнутра и на књижевну лабораторију велике списатељице и песникиње, и на њена путовања - она своја писма пише из различитих крајева света, и на историју једног времена и на више књижњвних епоха“, рекла је др Зорана Опачић
Јунак Десанкиних писама је и њен супруг, Сергеј Сластиков, о којем најзад сазнајемо нешто више, као и њена ужа и шира породица. Писма говоре о свакодневном животу, о лепоти стварања, али и тугама због породичних губитака , распада земље у којој је живела, о стрепњама од још једног рата који је делимично видела до свог упокојења 11. фебруара 1993. године. Иза постојаног осмеха једне велике песникиње која је на најлепши начин представљала свој народ, али и казивала немиле истине, крила се дубока унутрашња борба да се поједини мрачни дани превазиђу, настојање да се охрабре пријатељи и жеља да се живи животом достојним човека.
