У Библиотеци „Љубиша Р. Ђенић” отворена је изложба „Timor Mortis: Страх од смрти” аутора Саше Срећковића и коаутора Александре Левнаић. Изложба је реализована у сарадњи са Етнографским музејом и Амбасадом Мексика у Београду.
Timor Mortis је латинска фраза која у преводу значи: „Страх од смрти ме узнемирава.” Ово је уједно и назив изложбе која је синоћ отворена у Библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ у сарадњи са Етнографским музејом и Амбасадом Мексика у Београду. Смрт, као део човечјег живота, у људима је одувек изазивала како страх, тако и одређену врсту радозналости коју су различите културе покушавале да објасне на различите начине, а у складу са својом вером и традицијом.
„Што се тиче личног искуства, некако ми је неодољив утисак био да смо и овде, на овом простору и можда у овој савременој цивилизацији, сувише обузети страхом од смрти; наравно, никад то није тако експлицитно. Желели смо да баш због тога направимо поређење са неким другим традицијама, а и да се осврнемо на тај историјски развој односа људских заједница према смрти и у западној цивилизацији. На крају крајева, видимо да су ту били сасвим различити приступи,“ каже Саша Срећковић, музејски саветник и аутор изложбе.
У припремању ове изложбе помагала је Александра Левнаић, музејски саветник и коаутор, а догађајем је координисала Андријана Андријашевић, кустос Библиотеке.
„Суштина назива ‘Страх од смрти’ управо треба да разбије ту догму да говоримо о правом страху, него више о неком подозрењу које ту стоји, као о нечему што је неизбежно, и видеће се током изложбе шта радимо са тим да то постане део наше свакодневице, а не, условно речено, наш баук,“ рекла је Андријана Андријашевић.
Снежана Ђенић, музејски саветник, истакла је овом приликом да је крај живота у свим културама исти, али је начин на који се о њему мисли, говори и ритуализује бескрајно разнолик, па се управо на тој разноликости и заснива изложба.
„Timor mortis“ је интригантна изложба која инспирише на размишљање о границама живота, али и о снази културе да те границе надмаши. Она нас подсећа да се људскост не мери само оним што стварамо, већ и оним како бринемо, како се сећамо и како дајемо смисао неизвесности.“
Док се у Србији верници о Задушницама сабирају у цркви и на гробљу да би се молили за покојне, палили свеће и уз жито, погачу и вино их се сећали, у Мексику се Дан мртвих обележава као привремени повратак на земљу преминулих рођака и вољених, па их стога карактерише радост, чак и хумор, о чему је говорила заменица амбасадора Мексика, Флор де Лис Васкез Муњоз.
„Међу Мезоамериканцима се верује да мртви предузимају путовање, силазећи у дубине кроз девет различитих нивоа до земље мртвих. Астечка визија смрти такође није била жалосна, јер су сматрали да је смрт део циклуса живота, па су сваке године славили преминуле и остављали им понуде на импровизованим олтарима. Тако су ови фестивали еволуирали од астечких традиција до модерног Дана мртвих кроз синтезу са шпанском традицијом.“
Организаторе и публику, а посебно госте из Мексика, поздравио је заменик председника општине Чајетина, Зоран Удовичић, изражавајући наду да ће се сарадња између ових установа културе наставити. Посетиоци су ове вечери имали прилику да погледају и филм у Дому културе који је инспирисан култним романом Хуана Руфоа „Педро Парамо”, рађен у сарадњи са Нетфликсом, а који се, кроз спектралну атмосферу и фрагментирану структуру, бави истраживањем смрти.
