Претпоследње вечери у оквиру Југословенског позоришног фестивала изведена је представа „Без портфеља“, копродукција Градског позоришта из Подгорице и Барског љетописа. Представу је по тексту Стевана Копривице, режирао Бранислав Мићуновић.
Писац текста Стеван Копривица каже да је имао идеју да напише још једну комедију и да је у почетку постојала намера да се ослони на Нушића, као што се он ослањао на Гогоља. Стварност времена у којем живимо, Копривица је сместио у своју „Госпођу министарку“, али без оних љубавних заплета који су део Нушићевог комада.
„Чини ми се да је ово време које не трпи емотивне, мелодрамске приче. Ово је сурово гадно време, невреме, у коме овако испричане приче имају већи театарски и друштвени значај. Ово је прича о човеку по средини, што би рекао Аристотел, о малом човеку , сличном нама, који се суочава са страшним, грозоморним, хорором – изазовом власти и претвара свој мали, обичан живот у хорор. Ја сам, доследан свом досадашњем писачком рукопису, покушао да нађем неко зрно ироније, осмеха, шале, да мало нађемо комедиографску визуру, али морам признати да ми то редитељ Мићуновић није дозвољавао. Бременито, неизвесно време у коме живимо је било разлог да се одмакнем од мелодрамских заплета, медитеранских комада и да уђем у нешто што јесте наша друштвена стварност и да се забавим политиком, али да не политизирам,“ рекао је Копривица.
Душан Ковачевић, који игра министра у овој представи, каже да игра честитог човека који није ни сањао шта ће га снаћи у животу. Описује га као веома скромног човека, који је дошао до врха, не за њега, већ за његову жену.
„Сво његово деловање уследило је након што је она преузела контролу. Приватно, далеко сам од шовинисте, али сам алфа мужјак, па ми није било лако помирити се са собом. То је један изазов, који сам покушао да урадим глумачким средствима. Овај стил који смо показали и договорили са редитељем, специфичан је јер смо се одмакли од било каквих карактера, већ смо копали дубоко по себи и тражили наше личне ставове према тим ситуацијама, односима и оклностима које су нас задесиле.“
Иако све време док публика гледа представу, улогу министарке, коју тумачи Дубравка Дракић, пореди са Нушићевом Живком министарком, у овој представи евидентан је преокрет.
„Трудили смо се да оправдамо ту врсту суровости, која произилази из глади, не буквално, већ глади за оним што је моћ, позиција и брз начин да се нешто створи. То сведочимо сви у нашим срединама. Тај који се докопа власти, моћи, веза, позиције, ту менам граница. Оно што је на мене оставило највећи утисак у представи је преокрет и њена потрерба да кроз суочавање са свима, али и са самном собом, схвати да перманента револуција и преиспитивање ко смо ми то, зашто ми то радимо, зашто нам се дешава то што нам се дешава, зашто живимо у таквим системима. Морамо непрекидно да мислимо на то и у васпитавању и образовању деце, како да будемо бољи, на који начин да променимо неке урођене моделе или системске ствари. Мислим да то нећемо добити од политичара и да је одговорност на нама. Ми смо као екипа ове представе то покупшали да урадимо“.
Концепт који је редитељ тражио од глумаца је да не играју ликове, нити да играју реалистичне сцене, већ да буду репрезенти неког дела друштва, каже Милош Пејовић.
„Ја сам требао да представим академика. Није било лако наћи тачну поенту тог лика, јер кроз ово што је написано, он има неке ствари које говоре о потлачености интелектуалаца у данашњем времену и друштву, а са друге стране он није прави интелектуалац. Било је незгодно и бранити га и критиковати га у исто време. Мислим да смо негде нашли меру.“
Вечерашњу представу ужичка публика је оценила са 4,4. Последње вечери наступиће глумци Народног позоришта из Београда, са представом „Рат и мир“, по Толстојевом комаду, а у режији Боириса Лијешевића.
