Члан најпознатијег домаћег хип-хоп састава (Београдски Синдикат), Бошко Ћирковић Шкабо, још један је од извођача који су се први пут представили чајетинској публици на овогодишњем издању фестивала Hills Up. Шкабо је наступио као соло извођач, без колега из Синдиката, у оквиру промоције свог још увек актуелног албума "Прича два вука". Издање које тематски не одступа од досадашњег Шкабовог рада, што самосталног, што у Синдикату ("Човек ујео пса", "Демонско семе", "Пут"...), реализовано је у сарадњи са Смартом, продуцентом из Братиславе.
- Албум носи ту неку симболику повезаности нас двојице, али пре свега говори о два вука која се боре у сваком човеку. Спонтано је дошло до сарадње са Смартом и веома сам задовољан како је све испало, пре свега продукцијски. Тематски, наравно, нисам одступао од онога што сам радио до сада. Радимо оно што јесмо, како се осећамо, шта видимо, о чему размишљамо.... Прилично сам у зрелим годинама да бих мењао начин размишљања, нема ту одступања од свог живота. Нећемо одступати тематски ни на новом албуму Синдиката. Никад нисмо пратили трендове, нисмо "подилазили" било коме- истиче Шкабо.
Упоредо са издавањем новог албума, као пратећи садржај објављена је и истоимена књига Шкабове друштвено тематске поезије. С обзиром да је током каријере радио као новинар и радијски водитељ, овим је још једном показао колико је свестран уметник.
-Својевремено смо радили на СКЦ-у "Синдикални термин", а Београд 202 је најозбиљнији радио на којем сам био. Писао сам за разне новине... Неких од тих медија више и нема. Сведоци сте тога шта се догађа са Радиом Б92. Одрастао сам уз тај радио, недостајаће нам свима време ауторских емисија. На крају ће компјутери почети да замењују путаре, пекаре... Бићемо као у "Матриксу" прикључени на шрафове и цеви. Иначе, не бих дефинисао своју поезију као социјално ангажовану. Поготово ово што радим соло, то је више лично. Али, у овом времену је заступање личних ставова социјално ангажовано, јер не причаш неке дигитализоване, генеричке приче. Књига је настала као врста "нус производа" чекања да се заврши мастеринг албума у Словачкој, а то се мало отегло. Задовољан сам како је на крају испало и то је моја порука људима да раде шта желе и не одустану од тога, јер је то боље него да ништа не ураде.
Ново издање Београдског Синдиката је у припреми. Пет година је прошло од "Дискретних хероја", најзапаженијег албума у досадашњој каријери бенда, који им је, између осталог, донео и концерт у Београдској Арени 2012. године.
-Мислим да је то наш најбољи албум до сада. Волео бих да сам више учествовао у њему физички, пошто се стварао пет-шест година, било је брдо песама. Презадовољан сам свиме што је албум донео, не само тим концертом у Арени, већ и конкретизацијом рада на друштвено ангажованим трибинама и акцијама које смо покренули, а које је донела популарност албума. Почели смо да снимамо нове песме, за који месец или годину, кад буде довољно материјала, 60 или 70 одсто ће се "побацати" и од осталог ће се направити нешто веома добро. Недостају нам наступи, имали смо неколико занимљивих током године, у земљи и изван ње. Али, потребне су нове ствари, не можеш да вртиш једно исто. Не због публике, има места где нисмо били, где би људи слушали те песме, али да даш све од себе, мораш да имаш нешто што те "гура". Има свакаквих препрека, пре свега животних, нисмо више клинци, али поново смо открили жар заједничког стварања. Доста се променила жанровска ситуација на сцени, не само у репу и хип хопу, где ми припадамо по најужој дефиницији, већ у музици уопште и начину на који је људи конзумирају. Људи дискове више не само да не купују, већ и не обраћају пажњу на њих, док ја још мало архаично размишљам. Та форма албума је превазиђена, размишљамо како то људима да понудимо. Не у комерцијалном смислу, већ да их натерамо да то послушају. Људи сада траже сензацију спаковану у три минута, па се тражи једна по једна песма са спотом... Да видимо колико ће излазак тог албума бити релевантан у друштву. Тешко да ће моћи да буде прескочен, али с обзиром на стање у медијима и у главама...
Међу локацијама на којима су ове године наступали, можда највише медијске пажње изазвао је наступ у Централном Затвору у Београду. Ипак, пракса наступа у установама оваквог типа, постоји у бенду још из ранијег периода.
- Била је и специфична концертна атмосфера, иако није егзотична локација као Дубаи, али и једно и друго су саставни део Синдиката. Покренули смо ту идеју пре четири-пет година, када смо наступили у "Сивом дому", као и у Ваљеву, у затвору за млађе пунолетнике. Људи из управе за извршење казни, с којима смо морали да ступимо у контакт ради реализовања идеје, гледали су нас као ванземаљце. Кад смо им објаснили зашто смо ту и да се они неће много "цимати", прихватили су. Сада је позив дошао с друге стране. То су људи на крају одслужења казни, који треба да се врате у друштво. Причали смо о томе са клинцима из Крушевца и Ваљева, то је зачаран круг... У малим срединама ти је и без досијеа проблем да успоставиш неки нормалан живот, а у затвору си упознао људе са којима можеш да наставиш неки "посао"... Имали смо, такође пре неколико година, договорен наступ у Сремској Митровици али је, управо због лошег третмана затвореника, тада дошло до побуне. Не можемо ми много да променимо, али ако макар тај један дан неком не улепшамо, нисмо ништа ни урадили. Било је реакција људи, типа: "Е, наступате за силоватеље, ово-оно.." Није то таква прича, а и сваком може да се деси да погреши. Опет је та порука да смо сви људи.
И. Јанковић, www.zlatiborpress.rs
