Оригинални текст можете прочитати на овом линку: https://putujmovikendom.com/2019/04/08/zlatibor-bombonjera-dinarskih-al…"Kиша је већ пљуштала прилично јако. Само неколико тренутака касније то је већ била права олуја. Од Требиња више није било нити трага. Тако је јако лијевало, да се скоро није видио прст пред оком. Већина аута се заустављала на проширењу поред пута. Локве су се претварале у потоке, потоци у језера само секунду касније. Возио сам дословно 30км на сат. Али нисам хтио стати. Ако станем, ‘ко зна хоћу ли наставити. -Баш нам је прекрасно вријеме, говори Маријана. -Супер! Бар нам се сви мичу с пута, одговарам. Идемо даље. Срећа што је Сцениц мало повишен, па иако смо возили кроз неколико десетака центиметара воде, успјешно смо се пробили до Билећког језера. Иако се и оно једва назирало, најгори дио олује остао је иза нас.Тако је изгледао почетак нашег пута за Златибор, гђе су нас чекали наши пријатељи Милица и Пеђа. Пут кроз источну Херцеговину није баш најљепше искуство. Неколико “црних точака”, поједини врло непрегледни и уски дијелови цесте… човјек мора бити на опрезу сваку секунду вожње. Тко зна кад су их уопће посљедњи пут реновирали.
Позитивна ствар је, свакако, изграђени тунел, који заобилази успон на Чемерно, којег памтим као трауматско искуство из своје најраније младости, кад би са старим Стојадинима ишли на Тјентиште с обитељским пријатељима, па на Чемерном изгубили по неколико сати у сњежној олуји, постављајући ланце на старе Тигар гуме. Пролазимо рушевину хотела, у којем бисмо тада одсјели, као и поред споменика Тјентиште. Мало послије возимо се и кроз Фочу, Горажде и Вишеград. Прошавши границу између Бих и Србије, неких педесетак километара даље на југо-истоку, напокон натпис Златибор. Подсјетило ме на уласке у алпска мјеста у Аустрији – шуме, прекрасна природа и онда наједном лијепе кућице, мале планинске бомбоњере које се сјаје и блистају, прекрасно уређен центар мјеста уз језеро, десетци ресторана и барова, трговине робом и све крцато посјетитеља, туриста и домаћих људи. У Златибору сам посљедњи пут био још као дијете, давних седамдесетих и памтим једно сасвим другачије мјесто. Хотел Палисад је постојао и тада, али већина објеката је настала много иза тога. Тако да је ово било право изненађење. Позитивно, наравно. А Милица и Пеђа су се побринули да нам позитива буде још и већа.
Наша полазна точка свако јутро била је ресторан-бар Монт, у самом центру Златибора, у којем бисмо доручковали. Оно што нас је одушевило била је храна, која је још увијек имала окус и мирис хране из ђетињства. Наравно, о цијенама нећу ни причати. Пеђа је организирао први дан тако да нас је најприје водио на водопад Гостиље, 25км далеко од Златибора. Прекрасна природа коју смо гледали кроз прозор његовог аута била је само увод у оно што смо виђели неколико минута касније. Паркиравши поред ресторана Гостиљска врела, наставили смо даље пјешице уређеним пјешчаним путељком до пропланка с којих се спуштају степенице до самог дна водопада. Све је уређено без грешке, љепоту природе не квари неки папирић у трави или води, посјетитељи се очито труде да природу оставе онакву какву је и затекну. Не знам да ли је љепши водопад или мали поточићи који се стварају у околном паду воде кроз шуму. Вријеме је сунчано и топло, тако да шетња до водопада и назад узбрдо, оставља трага у виду капљица на челу и свлачења у кратке рукаве.
Након Гостиља одлазимо у Сирогојно, мало мјесто на брежуљку, покрај којега је направљен музеј на отвореном “Старо село”, који укључује архитектуру, унутарњу декорацију кућа, начин функционирања посла и организације обитељи из планинских дијелова Динарског краја. Музеј обухваћа 5 хектара земље и има педесетак објеката премјештених из оближњих златиборских села. Први такав музеј направљен је 1891. године у Шведској. Након разгледа етно села, ручали смо у ресторану Мој завичај у средишу Сирогојна.
Слиједеће на реду била је Стопића пећина, тек пет километара даље на сјеверозапад. То је тек било истинско одушевљење. Пећина уређена за туристичке посјете, с разнобојним свјетлима кроз цијели проходни дио пећине даје гламурозни дојам најљепших еуропских природних атракција. Име је добила по засеоку Стопићи, дуга је 1.691 метар и кроз њу протиче Трнавски поток, а чине је пет дворана: Свијетла дворана, Тамна дворана, Велика сала с кадама, Kанал с кадама и Ријечни канал. Улазни отвор у пећину налази се на 711 метара надморске висине, а заштитни знак су бигрене каде, удубљења обрубљена каменим зидовима, у којима се скупља вода и каскадно се прелијева стварајући слапове.
Овај дан смо завршили посјетом Ужицу, граду од 60.000 становника, највише познат по Ужичкој Републици, првом слободном територију у Другом Свјетском рату, организираном као република у јесен 1941. године. Највећа атракција је Стари град, тврђава изграђена између 12. и 13. стољећа на врху стрме литице крај града. С три стране је окружена ријеком Ђетињом, а данас су остале само рушевине. У тврђави је својевремено, неколико година у љетном раздобљу, организиран театар на отвореном. Сам град није нека туристичка мека, али као и сваки живи град, пулс му дају многобројни људи у баровима и ресторанима и улицама. И, ето, само да додам, у Ужицама је рођен Немања Видић, свјетски познати ногометаш који је осам година играо за Манцхестер Унитед. 10 километара пјешачења било је довољно много за први дан.
Другог дана чекао нас је посјет резервату природе Увац. 50 км јужно од Златибора, паркирали смо се на обали крај сјеверног дијела Увачког језера, гђе нас је чекао чамац с водичем/возачем. Вожња Увачким, па потом Сјеничким језером на југ била је нешто посебно. Пејзаш из најљепших снова, прекрасна природа, зелени борови уз чисту воду језера, плаво небо… стопостотно опуштање душе и мозга. Улазак у меандар окружен са стрмим литицама високим и до сто метара само је додао мало адреналина у овај прекрасан излет. Резерват природе Увац је познат и по бјелоглавим суповима, врсти орла лешинара који имају распон крила и до три метра. Овђе је, уз кањон ријеке Трешњице, једино станиште ове врсте у Србији. У резервату се налази 300 јединки ове птице, а ми смо на нашем путу виђели два гнијезда у литицама, с одраслим и још малим суповима. Осим супова, у резервату постоји још 103 врсте птица, као и 11 врста риба, те рисови, видре и слијепи мишеви.
Пловећи Увцем и слушајући приче о овом крају нашег драгог домаћина, нисмо ни примјетили да нас циљано зауставља испод једне од виших узвисина. Чамац је зауставио крај уских металних степеница, па говори да изађемо, те да нас на врху степеница чека други водич. Попевши се, између густих стабала, виђели смо улаз у још једну пећину. Kрај улаза је стајао натпис Ледена пећина. Ова није освјетљена као Стопића пећина. Унутра је мркли мрак, али је наш водич имао неколико ручних свјетиљки, па смо кренули мало дубље унутра. Пажљиво смо се кретали у колони, а пејзаш шпиље нас је оставио без даха. Ледене сиге које се простиру дуж цијелог пута кроз пећину, годинама је створио разна људска лица. Свакако, један који нас је највише дојмио је лик Олиа, из популарног дуа Станлио и Олио. Пећина се састоји од дворана, украса, високих стубова и драперија (прозирне сиге у форми плочица на стијенкама шпиља). Посјет овој пећини могућ је само уз претходну најаву, тако да није превише туристички популарна, па можемо бити сретни што имамо пријатеље који су нам омогућили посјет једном овако уникатном мјесту.
Ту није био крај овом излету. Само пар десетака метара даље, почео је успон по стијенама на врх ове узвисине. Успоном од неких стотињак метара, скачући по стијенама, пентрајући се уз уске камене плоче, а под вама остаје ријека Увац и њени меандри, долазимо близу врха и крочимо у густу шуму. Путељак испод густих крошања стабала, даје мало хлада и олакшања нашим ознојним тијелима. Могу замислити како је овај пут прелазити љети. Након петнаестак минута долазимо на Ледени видиковац. Kакав поглед! Kањон Увца врлуда под нама лијево-десно, супови лете изнад, па испод наших глава, покоја змија прошишти у близини и нестане у густом шипражју. Неколико слика за успомену. Цијело вријеме с нама је била и Бети, малени симпатични бишон, којој ништа није било јасно. Пеђа ју је носио у наручју цијели успон и остала је забиљежена на свим нашим сликама. Спуштање је било нешто лакше од успона, требало је само пазити да се негђе не склизнемо. Наш водич је сав пут прешао с нама, па нас је онда још одвозио до мјеста на којем смо оставили ауто и ту смо се поздравили.
Мртви уморни сјели смо у ауто, а Пеђа каже: -Мислите да је ово крај!? Е, није крај! Па нисте дошли на Златибор да би спавали. Појели смо ручак у ресторану Ривал Дрмановићи, а потом смо отишли до некадашњег рекреацијског центра Златар, хотела с базенима и околним игралиштима за разне спортове, који зјапи празан и напуштен, а налази се на прекрасном мјесту, на врху шумовитог брдашца с којег се пружа прелијеп поглед на околне брежуљке. Уистину штета да овакав комплекс пропада.
Дан смо завршили посјетом оближње Нове Вароши, градића с 9.000 становника, изграђеног половицом 16. стољећа. Будући је Милица одавде, прво смо посјетили њене родитеље, који су нас дочекали као неке уважене госте. Топлина и гостопримство које смо осјетили и доживјели не може се мјерити с ничим. Послије смо прошетали по центру, попили пиће и појели по колач. Нова Варош се налази на 1.000 м надморске висине, а одмах до центра градића је доња станица четверосједежнице, која зими води скијаше до врха скијашке стазе изнад градића, која цијелом својом дужином има умјетно засњеживање.
Трећи дан смо оставили за опоравак од претходна два дана и скоро 20 километара ходања и пењања. Јутро смо провели шетуцкајући по мјесту, испијајући кафе и уживајући у погледу на језеро. У мјесту је забавни Дино парк с диносаурима, игралишта за ногомет, кошарку, тенис, можете се провозати у кочији с коњима… Постоје три легенде о настанку имена Златибор. По првој Златибор је добио име по бијелим боровима са жутом четином боје старог злата, који је некад прекривао падине ове планине. Друга легенда каже да је назван по богатству борове шуме која је била главни извор прихода, па су га становници увијек хвалили: “Златан је тај бор”. Трећа легенда каже да је добио име по пашњацима који у јесен добијају жуту боју злата. На Златибору нам се придружила и Невена с ђецом, па смо сви били на ручку у ресторану Пећинар у Љубишу, 25 километара удаљеном од Златибора. У прелијепом окружењу питорескног села, провели смо пар сати у овом популарном ресторану, који нуди изванредну домаћу кухињу.
Слиједећег јутра, на повратку дома, Милица и Пеђа нису одољели а да нам не покажу још двије туристичке атракције. Прва је била Kустуричев Дрвенград, умјетно направљено село са старинским кућама на брду Мећавник изнад Мокре Горе, на размеђи планина Златибор и Тара. Улице у селу носе имена познатих особа, па су своје улице добили Иво Андрић, Ернестo Че Гевара, Дијего Марадона, Федерико Фелини и многи други. У селу се налази галерија, библиотека, кино Андерграунд, сластичарна, ресторан и сувенирница, цијели комплекс има статус град-хотела с 4 звјездице, а Kустурица у њему организира филмски фестивал Kустендорф. Између осталих, гости овог фестивала су били Џони Деп и Џим Џармуш.
Друга атракција је Шарганска осмица. Ова пруга је некад била жила куцавица и повезница источног дијела Еуропе с Јадранским морем. Од 1925. до 1974. године, популарни влак Ћиро возио је све до Дубровника, а данас дио ове пруге на релацији од Шарган Витаса до Мокре Горе пролази кроз 22 тунела, преко пет мостова, савлађује висинску разлику од 300 метара, укупном дужином од 15 километара, у облику осмице, пружа јединствен доживљај вожње влаком као у стара времена. Kроз стјеновите тјеснаце и високе усјеке, вожња Шарганском осмицом јединствен је доживљај.
И тако је дошао тренутак да се растанемо с пријатељима, те продужимо даље до границе с БИХ, па све до Дубровника. Овај пут није било кише и олуја… Врућ и сунчан прољетни дан, музика у ауту, радост у срцу, а весеље у души."
Други пишу: "Златибор - бомбоњера динарских Алпа"
На интернет сајту који се бави путовањима Путујмо викендом објављена је репортажа о посети Златибору брачног пара из Хрватске који уређује овај блог портал. На њиховом сајту налазе се текстови о бројним познатим и мање познатим европским дестинацијама, односно ономе како су их они доживели, као и утисци са концерата, спортских утакмица... На списак дестинација које су посетили уврстили су и Златибор где су провели четири дана у обиласку препознатљивих локалитета у околини. Њихов доживљај Златибора преносимо вам у целости:
