Српска православна црква и верници данас славе Велике зимске задушнице. Тог дана се обележава сећање на све преминуле. Иде се на гробља или у цркве и пале свеће.
На дан задушница иде се у цркву, где се служи Света литургија, а после службе иде се до гробова покојника. На гробовима се пале свеће. Свећа је симбол светлости Христове, која треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих.
Зимске задушнице спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧΧ века. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: „умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове,сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад.“
Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. Пада између Себичне и Беле недеље, која се још назива и Месопусна недеља.
Црква је Задушнице прописала четири пута годишње.
Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, Михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, Митровске задушнице у суботу пред Митровдан.
Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, Зимске задушнице су покретне, тј. немају одређени датум.
У овој недељи се не припрема рухо за невесте, јер оно дуго неће бити потребно, пошто се од недеље после ових задушница, па све до Побусаног понедељка не одржавају венчања.
