Српска православна црква и њени верници обележавају данас два празника, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и Светом Петру Цетињском, који су, иако представници две различите епохе, својим делима задужили православље.
Јеванђелиста Лука, Грк по рођењу, пре крштења незнабожац, један је од апостола. По занимању лекар, био је изузетно образован, са великим даром за сликарство.
Насликао је три иконе Богородице са Христом које су постале узор свим каснијим иконама мајке Божије, па се сматра оснивачем хришћанског иконописа.
Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је "икона у икони", која представља Светог Луку и икону Богородице коју светитељ осликава. Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла. Писац је трећег Јеванђеља новог Завета, око 60. године.
Свети Лука - снег до кука
Празник је у нашем народу познат као Лучиндан и честа је крсна слава. Обично се каже: "иде Лука-ето вука" или "свети Лука снег до кука", најављујући зиму и снегове.
Према богослужбеном календару Српске православне цркве, овај дан није обележен као заветни, већ је као "црно слово" сврстан у празнике од значаја за суштину цркве.
Као свог заштитника славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију.
Свети Лука је живот окончао у 84. години, када га, како је записао владика Николај Велимировић, "злобни идолопоклоници ударише на муке, Христа ради, и обесише о маслину у граду Тиви".
Свети Петар Цетињски, светац за живота
Успомену на недавно канонизованог Светог Петра Цетињског, Српска православна црква слави као заветни празник и "црвено слово" у календару.
Према запису владике Николаја, овај светитељ је "цео свој живот витешки посветио своме народу", борећи се да измири завађена племена и одбрани земљу од спољних непријатеља.
Оба посла успешно је обавио, а српска црква и народ посебно славе његову победу над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији.
Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. године у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“, наводи Епархија жичка. У 12. години је примио монашки подстриг, у 15. је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита.
Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица.
После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота.
Многи храмови широм српске патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.
