Током 19. века у веома тешким условима у планинској забити пространог Златибора у селу Лубишу, протојереј Георгије Цмиљанић, Цмиљанин унук већ у трећој генерацији досељеника успео је да стекне углед, новац желео је да подигне цркву. Изабрано је Сирогојно, пре свега као средиште нове парохије. Протојереј Георгије је родоначелник свештеничке лозе Смиљанића. Његови следбеници и савременици, попови, током 18, 19. и 20. века су опслуживали цркву у Сирогојну и њену велику парохију. Кроз осам генерација у фамилији Смиљанића за свештенички позив определило се шеснаест Цмиљаниних потомака. Најплоднија свештеничка грана читаве породичне лозе потиче од Георгијевог брата Јована који није био свештеник. Његов син, поп Тома Јовановић, имао је сина, попа Јована и унука, попа Тому. Два Томина сина су, такође били свештеници, поп Милош који је умро млад и као и отац сахрањен код цркве у Сирогојну и Михаило од кога се лоза наставља даље, преко попа Драгомира, проте Милана, до последњег свештеника из лозе Смиљанића у сирогојнском храму, проте Михаила.

1. Sabor ispred crkve u Sirogojnu 1928. godineУ породичној оставштини Смиљанића у Равнима сачувана је најстарија књига умрлих вођена од 1837. до 1864.године, важна као сведочанство о свештеницима који су опслуживали парохију сирогојнске цркве, о величини парохије, њеној подели, али и за проучавање живота становника Златибора током 19. века. Вођење књиге започиње уписивањем смрти свештенојереја Марка Цмиљанића 31. јануара 1837.године у Љубишу где је и сахрањен. Тада су на служби у сирогојнској парохији били јереји Јован и Симо Цмиљанић. Поп Симо се често потписивао и као Протић, да би нагласио да је потомак проте Марка. Било је више случајева да је неко од попова у документима поменут као Смиљанић, да би педесетих година 19 века свештеници ове фамилије постепено у свом презимену заменили прво слово и продужили лозу као Смиљанић. Због велике удаљености од цркве, неки од свештеника Смиљанића напустили су удаљени Љубиш и прешли у Равни, населивши се на месту Слане Луке, четири километра удаљеном од сирогојнске цркве. Извесно је да се први од свештеника у Равни доселио поп Тома, син попа Јована Цмиљанића са својим синовима Милошем и Михаилом, који се у попису из 1863.године помиње као богослов. Михаило ће постати прота, а његови потомци продужити свештеничку лозу у 20.веку.

Смиљанићи су оставили трајни траг у селу Сирогојно као велика снажна, чврсте и по много чему знана породица која је оставили значајно наслеђе. Свештеник Драгомир наследио парохију свог оца Михаила Смиљанића, обновио цркву која је била једини храм на изузетно великом пространству. Нагли прилив становништва и прикључивање села Трнаве, Алиног Потока и Рожанства селу Сирогојну крајем 19. века, знатно увећава број домова које опслужују сирогојнски свештеници. Прота Михаило Смиљанић златиборски прота, из те чувене поповске породице, и народни посланик Златиборског среза рођен је 1838. гдине у Љубишу. Четири разреда гимназије и богословију завршио је у Београду. Послије завршетка школовања радио је једно кратко вријеме као учитељ у Добрињи, након чега је, 1866-те године, дошао за свештеника у село Рани, на источној граници Златибора. Године 1867.године наслиједио је проту Захарију Захарића на мјесту народног посланика Златиборског среза, и ту дужност је вршио, са мањим прекидима, све до 1903.године. Припадници и симпатизери конкурентске Напредњачке странке (он је био радикал) проглашавали су га за хајдука и ударали на муке. Умро је 1913. године. Уживао је велики углед и поштовање. Сем што је био народни посланик био је и почасни члан Великог духовног суда. Често су из Равни и Сирогојна стизали телеграми протеста у обреновићевску скупштину и захтеви…

Свештеник Драгомир наследио парохију свог оца Михаила Смиљанића, обновио цркву која је била једини храм на изузетно великом пространству. Нагли прилив становништва и прикључивање села Трнаве, Алиног Потока и Рожанства селу Сирогојну крајем 19. века, знатно увећава број домова које опслужују сирогојнски свештеници. Период између два светска рата у сирогојнској цркви запамћен је по службовању проте Милана Смиљанића (1891-1979) у народу веома популарне и поштоване личности. Рођен је у селу Равнима, од оца Драгомира, свештеника и мајке Кате. Када је завршио основну школу он је, као најстарији син попа Драгомира, требало да настави свештеничку традицију у роду Смиљанића. Завршио је богословију у Београду, и као млад богослов учествовао у ратовима 1912-1913.године. Из рата се вратио са златном медаљом Обилића за храброст и чином поручника. По завршетку ратова запопио се и наставио традицију породице Смиљанић. Поред свештеничког, обављао је и учитељски позив.

2. Prota Milan sa svojm dedom protom MihailomИзмеђу два рата био је припадник и локални првак Радикалне странке. Биран је у скупштину некадашње ужичке области и иступао на зборовима удружене опозиције, критикујући ондашњи режим. Од смрти оца Драгомира 1923. године, прота Милан је преузео на себе бригу о многочланој породици, породичном имању и традицијама рода Смиљанића. Једна од
традиција коју је преузео од деде Михаила и оца Драгомира, свакако је и његов политички ангажман у Радикалној странци, што му као опозиционару није сметало да стекне шири друштвени углед, поштовање и одговарајућа признања од тадашње власти. Већ 1928.године, указом краља Александра, прота Милан је „као председник обласног одбора у ужичкој области“
одликован краљевским орденом „Светог Саве“ петог реда, а 1930.године „Краљевским орденом југословенске круне“.

        3. Svadba prote Milana u Ravnima 1913

Још као млад свештеник, прота Милан се укључује у борбу за стварање свештеничког удружења и већ 1919.године учествује на првој скупштини православних свештеника одржаној у Београду. На тој скупштини он се већ истиче одлучним ставовима и реаговањима на нека питања из односа цркве и свештенства. По формирању ових удружења по епархијама, дуго је био члан управе свештеничког удружења жичке епархије. Прота Милан је све до 1936.године био парох цркве у Сирогојну. Те године постављен је за архијерејског намесника у срезу златиборском, па је, поред своје првобитне парохије, примио и чајетинску парохију. Последњи свештеник рода Смиљанића је најстарији син протин, Михаило Смиљанић (1916-1988). Наставио је свештеничку традицију и по многим особинама, делима и начину живљења достигао ниво и углед свога оца. И као свештеник и као уважени политички радник, увек са народом свога краја, свесрдно му је и вишеструко помагао да се просвети, уздигне и нађе што бољи пут свога даљег развоја. Његове активности су имале велики утицај на развој Сирогојна у периоду после Другог светског рата.

4. Prota Milan sa sinovimaЗначај породице Смиљанић за село Сирогојно неспоран је и када је у питању описмењавање. Најстарију школу у Сирогојну организовао је свештеник Тома Смиљанић у брвнари (џери) код цркве Светог Петра и Павла четрдесетих година прошлог века. Ту је описмењавао ђаке из Сирогојна све до своје смрти 1857. године. После Томине смрти угасио се рад прве школе за коју се зна, али је сасвим сигурно да је она одиграла веома важну улогу на пољу описмењавања становништва у Сирогојну и околним селима.

Краће речено, Прота Милан Смиљанић, ведар човек, политичар и свештеник, Ужичанин, златиборско чедо… О њему је написао књигу Бошко Матић “ ПРОТА – Крст и петокрака проте Милана Смиљанића. Популарни прота Милан Смиљаниц својевремено често помињао. Када је Јосип Броз уцврсцивао тек освојену власт, настојао је да придобије и представнике Српске православне цркве, па је ресор министра пољопривреде у српској влади понудјен проти Смиљанићу. Прота је рекао да це понуду прихватити само ако се са тим слози и црквени поглавар. Митрополит Јосиф, који је тада замењивао патријарха Гаврила и није са симпатијама гледао на партизанску власт, мало се мрштио, али је ипак дао благослов. Несто касније, када су поцеле да стизу и сугестије да митрополит Јосиф учини званицну посету Титу, он се разљутио и проти Смиљаницу поручио да хитно додје у Патријаршију.

5. Prota Milan-Smiljanic od Boska Matica„Одем ја,“ сећао се Прота, „и видим митрополит љут. Стоји он, стојим ја, не нуди ме да седнем. После извесног времена подсетим га да ме је тразио. Он љутити поче: – Звао сам те да видим ста ви хоцете од мене. Ти ме наговарас да идем код Тита, а мени ноћас напали свештеника у Белом Потоку, малтретирали га и он дошао овде као бедник. Видиш каква је ситуација. Патријарх још оклева да додје и преузме дужност. Наговарају га да се не враћа у комунистицку земљу, вец да иде у Америку. И како ја у таквој ситуацији да идем Титу на поклоњење?“ Знајући да митрополит воли да слуша приче из народа, прота му се обрати: -„Високопреосвећени, испричао бих вам у вези с тим једну причу. Како му то рекох, одмах ме понуди да седнем. Затим, послужитељу нареди да скува две кафе – за мене и за овог комунистичког министра. А онда се окрену мени и рече: Хајде причај. Ја му испричах како сам у мом крају чуо да је нека девојка родила дете и, како се обично каже у таквим ситуацијама, осрамотила фамилију. Кад се то десило, мајка је почела да туче и псује ћерку што је то учинила. А ћерка се у једном тренутку отргне и казе јој: Не вреди ти да ме бијес, родило се ваља га љуљати! Засто вам ово причам, преосвечени! И ви и ја смо се бавили политиком, и ви и ја смо били радикали, али нисмо били у стању да политику усмеримо у другом правцу. Досли су комунисти и сада се не вреди опирати.“

Својевремено је Крцун, после одушевљеног дочека у Сирогојну – што га је Титу, са својим парохијанима, приредио свештеник Михаило Смиљанић – рекао маршалу да би златиборски прота могао постати добар „друштвено-политички радник“. Броз је ипак подсетио Крцуна да је „у народу бољи један добар поп од пет лоших политичара“. После је прота рекао оно познато када су га прозвали „црвени поп“: „Тита волим, а Богу се молим“. Тако је заустављена комунистичка одмазда према свештеницима из СПЦ а прота домаћин са Златибора је предводио УПСЈ – Удружење православног свештенства Југославије које је било колективни члан ССРЊ – Социјалистичког савеза радног народа Југославије. Тако су проте постали „радни људи“ у Југославији.

6. 1949.Наравно, да ствари никада нису црно беле, говори и податак да је и у тим тешким временима за вернике и цркву, било позитивних примера. Чувени прота Милан Смиљанић био је министар у Влади Србије 1945. године, затим потпредседник Президијума НР Србије, посланик у Скупштини СФРЈ. свештеник из те чувене породице са планине Златибор био је поштован и од верника и од атеиста. Умро је 1979. године а колико је остао у лепом сећању Србима говори и то да је ужички Историјски архив објавјавио књигу његових бележака и догодовштина, народних мудрости.

   8. 1972.

Избором из богате писане заоставштине златиборског проте Милана Д. Смиљанића, сачињена је и објављена књига под насловом „Узгреднице“. Исти наслов био је исписан на протиној свесци у коју је, деценијама, бележио све што је „ваљало спасти од заборава“… Прота је слушао, гледао и записивао све што је излазило испод препознатљивог ерског духа, чак ни изречено на рачун попова и владика, као и ово приповедање:-Прича се да је некакав поп држао дугачку беседу у цркви, а био присутан само један и то црквењак. Црквењаку досадило па приђе попу, прекине га и рекне му: „Ево ти кључ па затвори цркву кад свршиш беседу“. Опет, прича се и да је владика жички Јања (Јанићије Нешковић из Брезове, срез Ивањица) био врло строг према поповима. Позове тако неког попа из Старог Влаха на договор. Поп, брижан, пође с коњем ка Краљеву. У шуми, крај неког извора, сјаше с коња и седне да се одмори. У том чује кукавицу да закука више њега на грани, па јој, бришући чело рече: – „Што кукаш кукавице сиња, кад не зове тебе владика Јања?“. А, некакав поп причешћивао ракијом место вином. Дозна то владика, па дозове попа и рече му да је то што је он радио немогуће. А поп владици одговори: „Пробао ја, па може!“ Овако је прота Милан Смиљанић из Сирогојна, „путујући по народу“, и „бележећи сваку пословицу и ријеч која му се чинила новом и необичном“ прибележио и ове анегдоте о догодовштинама своје сабраће свештеника, и све је то после најпре стављао у „џепове или у бисаге“, па после преписивао у књигу, мада су неки то сматрали „за спрдњу и доколицу“ и пребацивали му да „докон поп и јариће крсти“. оред свих осталих, у књизи проте Милана Смиљанића нашла се и ова анегдота: – Слободан Пенезић Крцун и Блажо Јовановић договорили се да се Србија и Црна Гора споје, да буду заједно. Нису могли да сложе о томе како да се та заједничка земља зове. Морала би се звати „Црна Србија“.

9. Uzgredice

„Прота је био вешт у говору, увек приправан да каже неку пригодну народну пословицу, узречицу или реч, или да исприча ведру анегдоту и тако зачини свој говор и људски разговор. Ову вештину прота Милан учио је од народа целога свог живота, у свакој прилици и на сваком месту – записао је о проти приређивач књиге, професор др Ратомир Цвијетић, који је имао тежак задатак да из обимне протине документације коју је породица предала Историјском архиву у Ужицу, извуче највредније и да све то преточи у књигу. Протини парохијани занимљиви, занимљиве и веселе и њихове приче и досетке, па занимљива и књига проте Милана. У њој десетине и десетине ликова, догађаја, догодовштина, анегдота. Од парохијана или сабраће свештеника, прота Милан чуо је у свом животу и доста мудрих речи, па је и то вредно бележио, после те списе стављао у бисаге, а они данас стигли у књигу. Тако је Слободан Ратковић, свештеник из Чајетине, једном рекао проти, а он забележио: „Ведра шала, души посластица“. Од тетке Круне, прота је забележио следећу мудрост: „Ведру дану, ситу трбуху и владаоцу није вјеровати“, а од прије Маре Васиљевић из Радобуђе и ово: „Док се мучиш, дотле живиш“. Забележио је прота и народну да је „лакше сачувати решето песка него жену“, а од Љуба Смиљанића стару мудрост – „узгред се живи“.

ПИШЕ: ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ