Та проницљивост народа овог краја садржана је и у Креманском пророчанству. Ту у српским Делфима уз познате Тарабиће, било још видовњака. Па и целих видовњачких породица чија слава није прешла сеоске границе, а на основу чега би се, по академику Симовићу, могло закључити да су Кремна можда била нека врста српских Делфа. Да није било проте Захарија Захарића не би било ни креманског мита. Ово је прича првенствено о њему још једном златиборском чеду.

Град Беране лежи на реци Лим и налази се на североистоку Црне горе. У средњем веку подручје Берана је било познато као Будимија. Било је од економског, религиозног и политичког значаја у српској земљи Рашкој. У Беранама се налази задужбина Немањића… У време Турака у Беранима је био кнез Стјепан Радоњић, који им се баш замерио… Бежећи од освете Турака доселио се у Кремна, направио кућу на брду Стрмцу, касније се преселио на сусједну падину која гледа на то брдо, јер је ту било „воде, дрвета и камена“. Шарганска или креманска област се налази на северу Златибора центар области је село Кремна данас познато по миту о пророцима Тарабићима. Област се граничи са планином Таром, на истоку је Ужице, на југу је златиборско село Семегњево а на западу Босна. На западном дели креманске области, на самом прелазу ка Тари налази се друго веће креманске области село Биоска…

1. Kremna

По једном од синова кнеза Стјепана, проти Захарију, породица је променила презиме у Захарић. Кућа Захарића била је чувена по производњи веома добре ракије. До окупације од стране Бугара 1943-ће године на кући Захарића налазило се четрнаест оџака. Бугари су их све попалили, остало је сећање, да је када су по подрумима избушили бурад, „потекла је ријека ракије“.

И дан данас када се говори о „Креманском пророчанству“ обавезно се помене златиборско чедо Захарије Захарић (1836.-1918.) кремански парох, кум чувене породице Тарабића. Његова заслуга је што су „пророчанства Тарабића“ у свом изворном облику сачувана и прерасла у мит. Захарићи су од давнина били свештеничка породица. Прота Захарије је у Краљеву завршио духовну академију, а потом је дошао у Кремна, 1841-ве године, и већ са седамнаест година је постао прота. Када се запопио, промијенио је презиме Радоњић у Захарић. Прота Захарије био је омиљен у народу. Са 35 година био је изабран за народног посланика и на ту функцију је биран неколико пута. Одустао је тек када му је Митар Тарабић за вријеме мандата 1865. – 1867. рекао: „Немој, куме, више бити посланик!“

Био је велики присталица династије Карађорђевића. Код краља Петра је долазио без најаве и улазио без питања. За вријеме Првог свјетског рата краљ Петар га није заборавио, већ је проти, који је тад био тешко болестан, из Солуна тајно слао помоћ. Као утицајном човјеку код Срба са обје стране Дрине, проти су се повјеравали деликатни послови. У Кремна су, да би се са њим видјеле и договарале, долазиле највиђеније световне и духовне личности ондашње Србије. 1915-те године код проте је дошао др Радован Казимировић, коме је прота повјерио сва пророчанства Тарабића. Протина казивања професор Казимировић је између два свјетска рата преточио у књигу „Тајанствене појаве у нашем народу и Креманско пророчанство“, чији рецензент је био епископ Николај Велимировић.

Они који је требало да знају његове квалитете, то су и знали и признавали. Изгледа вјеровали да прота ипак није био само вјерни слуга Божији, јер су говорили: „Рат ће се завршити оне године кад прота Зарије умрије! Прота је умро 25. фебруара 1918. године, не дочекавши “ славно вријеме када ће се „народ јопет латити плуга и уживати у слободи“, како су му пророци говорили.
Интересантна су два биографска податка из живота Захрарија Захарића. Први – био је радо виђен гост и интимни пријатељ тадашњег београдског митрополита Михаила, дакле врховног свештеног достојанственика свога доба. Са друге стране и то да је могао у свако доба доћи код краља Петра И Ослободиоца. И не само то. Управо је краљ, још као предендент на српски престо имао толико поверења у Захарија, да му је поверио живот свој. Највиши могући контаки и пријатељства, која је остварио један сеоски прота у забитним Кремниа, приказују у другом светлу Захраија Захарића. Син Петров, краљ Александар посетио у знак захвалности кућу угледне фамилије покојног попа Захрарија, није ишао код Тарабића. Одао је краљ признање великом мудрацу из Кремана на том значајном скривеном допиносу држави Србији и династији Карађорђевића. Било је то 1920. године, по успостављању државе. Са захвалношћу се односио према доприносу покојног проте у стварању нове државе и повратку старе династије. Велико је то признање, да краљ, поред огрномних послова успостављања државе, нађе времена да ода пошту заслугама једне тајанствене личности као што је био Захарије Захарић. Многи биографи краља Александра не пропуштају да нагласе његове масонске везе. Да ли је то нит која повезује краља са лозом Захарића у којој је било кроз неколико генерација 7 – 8 свештеника, остаје размишљању будућих истраживача.

2. Прото Зарије

Оригиналне рукописе Проте Захраија Захарића још нису пронађени да би се упоредили са јединим писаним документом који је доступан, књигом Др. Радована Казимировића која је настала 1915. године када је овај био у посети Проти. За време њховог разговора записи су били већ давно негде склоњени и закопани, ако их је уопште било. Можда Прота Захраије није добро упамтио све поруке напамет и тако створио неке недоумице. Добар део пророчанства живи у народу и неке поруке су у супротности са писаним. За оне који верују најбитније је да по порукама Креманског пророчанства следује нормалан и срећан живот.

За оне који неверују као што је писац књиге „Креманско пророчанство историја једне обмане“ публициста Воја Антонић пророчанство је обмана је јер није изречено пре догађаја на који се односи. Милош и Митар Тарабић били обични локални пророци, какве има свако друго село, али и да је Креманско пророчанство рођено далеко од Кремне, у сврху политичке агитације. Да је то критична маса гласова у јавности, после којих се легенде саме од себе шире и умножавају, која је превазиђена је тек 1902. године, после смрти актера. Када су Чеда Мијатовић и Пера Тодоровић објавили серију текстова о томе како је краљ Милан Обреновић оправдао своју одлуку да се разведе од краљице Наталије. По њима, краљ је рекао да мора да се разведе, јер су пророци тако прорекли, а пророчанство је судбина од које се не може побећи. Ма колико наивно то нама данас изгледало, тај изговор је био успешан и саветници су прихватили краљев захтев. Воја Атонић је Упоређујући 12 последњих издања “Креманског пророчанства”, дошао је до закључка да свако ново није идентично претходном као и да су наводни списи проте Захарија Захарића, који је записао виђења Тарабића – фалсификати написани вероватно пре двадесетак година. Да су накнадно фалсификована и прорицања ратова, успони и падови владара… Веома реално.

Кремна мистично златиборско село чувено по пророцима Тарабићима има и озбиљну монографију, која на 1.072 стране осликава живот села од давних запамћених почетака па све до данашњих дана. По угледу на Јована Цвијића, који је још 1896. године покренуо едицију о истраживању српских села, доктор Илија Мисаиловић објавио је монографију „Кремна, село на путу Ужице-Вишеград“. Знајући да се велике истине састоје од много малих истина, писао је о свакодневном животу креманаца ратовима, хајдучији, хајкама на вукове, лоповима и ватрогасцима, обичним стварима које чине живот. „У Кремни је све лековито. Због лековитог ваздуха овде су и Римљани правили своје летњиковце, због лековитих извора и Немањићи су правили своје летњиковце, а због лековитих мушкараца овде су долазиле и многе жене да се у то увере“, рекао је двно учитељ Милорад Мисаиловић. Његов потомак Илија Мисајловић вођен речима Иве Андрића да је сваки човек дужан своме завичају ове 2015. објави ту повелику књигу о свом родном месту. Користио различите архивске документе, студије, књиге, сећања данашњих Креманаца, слушајући и бележећи анегдоте, легенде и приче и дао свеобухватну слику најпознатијег златиборског села и живота у њему. Пише о проти Захарију, пророцима из фамилије Тарабића – Милошу (1809–1854) и његовом синовцу Митру (1829–1898). „Истраживачи Креманског пророчанства волели су да истакну да су они били неписмени, али подаци о њиховој породици у Кремнима упућују на друге околности. Пошто су већ по доласку у Кремна Тарабићи држали три кафане и трговину, пре ће бити да је у породици било и више писмених људи“, па истиче и друге овдашње видовњаке о којима се мање зна. Ту је, најпре, Лазо Тарабић, млађи брат Милошев, „који је од 1857. до 1868. изашао у својој околини на велики глас својим прорицањима“. У локалној традицији помиње се и Живко Тарабић који је умро 1916. године, а приписују му да је предвидео да се после првог спрема још крвавији други рат. Михаило Тарабић био је видовњак упамћен по речима да ће се „народ толико искварити и да ће се судити за једно јаје, те да ће судови бити пуни а цркве празне“. Последњим пророком из ове фамилије сматра се Милош Тарабић, рођен 1911, који је био школовани угоститељ, знао стране језике и радио по свету на бродовима. Кажу да је описивао догађаје који ће се десити, те да је предвидео тачан датум када ће умрети. По Мисаиловићу, Креманско пророчанство је било популарно и за време Првог светског рата. Креманци су „Знали“ да ће рат, према Тарабићима, трајати док прота Захарић, кум пророка, буде жив. Њих су остали војници подстицали да пишу писма и интересују се за „протино здравље“. Зато су Креманци са Солунског фронта у писмима питали „да ли је прота још жив?“. „Уз многа та казивања“, закључује писац, „одрастале су генерације Креманаца. Креманско пророчанство је дубоко уткано у српску традицију и културу, па је неумесно свако негирање овог историјског наслеђа.“

У монографији су и записи о градњи уске пруге кроз Кремна и преко Шаргана, о почецима креманског туризма још 1931. године, знаменитим људима. „Године 1975. у селу су била само три трактора и око 100 пари волова. Тридесет година касније, у Кремнима су остала само три пара волова са око 100 трактора и мотокултиватора. Али, уз повољнији животни стандард, село се нашло на забрињавајућем биолошком минимуму. Машине су смањиле потребе за радном снагом а то је увело као правило да се и сеоска породица ограничи на једно или два детета. Десило се оно што је свима познато, што сви виде и немо посматрају, упозорио је Мисајловић и напоменуо да: „Креманско пророчанство Треба га прихватити као културно добро српског народа и чувати у ризници народног стваралаштва“.

Ни чувенијег села знаном по пророцима , ни обимније књиге о њему. Једно је сигурно Креманци су посебан сој људи, није их лако наговорити ни преварити.

ПИШЕ: ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ