Златибор поред насељеног дела има и своје скривене лепоте, а то су непрегледна брда, ливаде, сувати и још много тога. То су углавном опустели предели, али се увек може наћи по неко домаћинство које одолева изазовима и тешкоћама на које се наилази у таквим пределима.

Идући од Ока старим макадамом ка Семегњеву, након два километра стижемо у Лекића колибе. Од колиба остало је само име, јер су оне углавном напуштене. Једино домаћинство у коме неко живи је домаћинство Рајка Лекића, који ту живи са супругом Анком. Баве се искључиво сточарством, а имају и један врт са три пластеника. Не купују ништа од поврћа, све им је на дохват руке, а има и за децу која живе на Златибору. Храна је органског порекла, ничим се не прска, ни вештачко ђубриво се не користи. Чак не користе ни прашак за златицу, него је покупе са кромпира. Не прскају ни малине, ни аронију, ни боровнице, а све им успева. Имају још купине и јагоде, па чак и један мали виноград, тек стигао на род.

До прошле године Рајко је држао 17 крава и од њих је имао млеко и телад. Сва стока је уматичена и редовно добија субвенције од државе. У међувремену сточни фонд се смањио тако да сада има осам крава. Поред крупне стоке има још 45 уматичених оваца, сјеничке расе. То је раса која добро подноси златиборску климу. Јагње се два пута годишње, а често се ојагњи по двоје па чак и по тројње јагњади. Овце чува Анка, а Рајко краве. Поред тога, само за своје потребе имају још и седам свиња и кокошке које шетају, тј. нису у кавезу и самим тим добијају се и органска јаја. Чак и концетрат не купују него Рајко меље кукуруз, трикитал, и јечам тако да зна шта даје стoци. На фарми Лекића све је органско и ко не верује нек` дође и нек` види, нема шта да се крије.

Међутим, ту постоје и одређени проблеми, а то су вукови, медведи и пси луталице. У априлу месецу, пси луталице су му заклали јагње, а у октобру вукови краву. Ипоред тога што има пушку, не сме да је користи. И онда стоку мора да брани моткама. Иначе, овај предео је проглашен за парак природе прве категорије, што Рајку не иде на руку, јер много тога би урадио, а не може. Струју никада нису уводили, али су ставили соларне панеле, тако да сад користе монофазну струју. Раде много, а деси се да некад спавају само два до три сата дневно, толико посла има. Кад се крава тели и овца јагњи, целу ноћ мора да се дежура. Дешавало се да су и ноћу косили ливаду под фаровима.

Ми по цео дан радимо, немамо времена ни кафу да попијемо. Дан нам „пролети“, али ми у послу уживамо и није нам тешко. Докторима не идемо, а ја чак немам ни здравствену књижицу“, прича нам Рајко. На здравом ваздуху и здравој храни, здраво се живи и никад се неби мењали за град.

У близини Лекића колиба налази се Хајдучко врело, извор чисте планинске воде. Некада је цео тај предео био под шумом. А где је шума ту су и хајдуци. Ту су се они обично окупљали ради одмора и пили су ту воду. Тако је и извор добио име – Хајдучко врело. Цео тај предео је чист, од потока па до камена, нема шта да угрози природу. Хајдучко врело је граница између Бранежаца и Шљивовице.

Аутор: Мирослав Весовић