Промоција књиге „Тајне наше мале“ књижевнице Мирјане Ранковић Луковић одржана је у одлично посећеној библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини. Представљањем девете књиге ауторке из Чајетине уједно је обележено и 20 година од изласка њене прве књиге.

Збрирка прича „Тајне наше мале“ први пут је представљена јавности пред чајетинском публиком која је бројношћу исказала поштовање Мирјани Ранковић Луковић. Ауторка је у књизи емотивно приказала сцене из соспственог како живота, тако и фикције уз нагласак на идеaле породице, хуманости, правде…

„Ваљда је све оно како се кроз живот постављамо, оно што понесемо из куће. Мени је породица увек била и подршка и највећа љубав, тако да стварајући своју породицу трудила сам се да пренесем оно што су мени моји родитељи, да пренесем своме сину, да имам однос са својим супругом онако како сам отприлике доживљавала брак својих родитеља и то су оне вредности које су стварно праве и непроцењиве. Јако је тужно што данас толико много има неки, рекла бих, падова у систему вредновања у друштву. Надам се да је то само један камен спотицања који ћемо одбацити, па се вратити тим правим вредностима,“

каже Мирјана Ранковић Луковић у чијој деветој књизи се налази 30 прича, а на представљању су поред насловне прочитане и приче Трен просветљења, Кафа у друштву мајке, Идила, Ни сребро ни злато, Дрво живота, Од септембра до септембра… У њима се препознаје како ауторка каже, писање као катарза, односно ослобађање и олакшање и за писца и за читаоца.

„Има једна моја прича која се зове „И Бог рече“ и јако је сложена. Једна моја другарица, комшиница је долазила врло често код мене и каже ми „Прочитај ми ону твоју причу, после ње ми је много све лакше“. Ваљда је то сврха тога што ја радим. Као што је Слободан Ристовић давно рекао, ниси само звање писца, већ си стање писца. У мени је дубока потреба да то радим,“

каже ауторка рођена у Ваљеву чија је прва књига објављена 1998. и додаје:

„Кад седнем да пишем, никад у мени није било дилема у ком роду ћу писати. Да ли из угла шкољке, мушкарца, детета, жене, девојчице или одрасле особе. Једноставно, зависи од момента који те потакне на писање, да ли сам неку причу чула од мушкарца или жене. Да ли сам у одређеном моменту видела нешто на улици, у пролазу, што је упалило ону светлост која је наведе да пишеш,“

поручује Мирјана Ранковић Луковић. Према речима критичара Љубомира Ћорилића у рецензији књиге привидно интимистичког наслова, ауторка са карактеристичним приступом прози и препознатљивим приповедачким моделом осветљује емоције, тренутке и ситнице у обичним животима људи.

„Оно што је поетично, то је у оној лирици која се може ове пронаћи као један подслој врло битан, а оно што је епика, то је у ономе што одликује саму приповедну прозу. Она има изграђену вештину да измири те две крајности књижевне уметности и да у свом приповесном поетичком моделу уствари однегује оно што је ген или биће нашег језика,“

сматра Ћорилић. Дипломирани филолог Светлана Стојановић, која добро познаје личност и књижевност Мирјане Ранковић Луковић написала је рецензију названу „Три Мирјане или уместо поговора“ нагласивши тру угла из којих најчешће пише ауторка из Чајетине:

„Искрено, волим ове које је писала, условно речено, трећа Мирјана, помало теже и тужније. Јако су дубоке и јако ме дотичу. Али ме развесељује чињеница да постоји она разиграна Мирјана, тако да много волим и те необичне приче. Она не мења перпсктиву унутар једне приче, него просто кад јој нешто привуче пажњу, она то на један одрежен начин то посматра. Оно што је фасцинатно је што је тај начин јединствен и често веома различит од оног другог, или трећег или можда их има и више,

сматра Светлана Стојановић, дугогодишња пријатељица чајетинске књижевнице. Успешно приказивање свету књиге „Тајне наше мале“ указује да ће ово остварење имати запажен живот уз наставак промотивних активности и могућност коришћења нових медија, као и ишчекивање нових књижевних дела Мирјане Ранковић Луковић.