РАЗГОВОРИ О ПРЕДСТАВИ И ПРЕС КОНФЕРЕНЦИЈА након представе КАМЕРНОГ ТЕАТРА 55 САРАЈЕВО "Сјећаш ли се Доли Бел"
Бојан Муњин, селектор ЈПФ: Ово је веома добра представа, која на уверљив начин прича причу о нама која нам је врло препознатљива. Ми смо изабрали слоган „Ко је јунак нашег доба“, али ми се чини да је заправо то тема која је изабрала нас. Много представа данас су представе на путу, представе које трагају за људима који желе да се врате кући, шта год се догађало. Ово је четврто вече, а ми у три од четири представе имамо људе са коферима. То је данашњица. Људи су много патили због оног што им се догађало, али њихова основна потреба је да се врате кући.
Кокан Младеновић, режија и адаптација: Ова представа директно кореспондира са овим фе- стивалом, који истрајно доказује да је заједништво у култури могуће, иако та земља више не по- стоји. Не постоји већи шок него прећи са камерне, интимне, мале сцене у велику ужичку салу, коју много волим, али је огромна у односу на простор у коме је представа до сада извођена. Глумци су уложили огроман напор да то превазиђу и захвалан сам им на томе. Ми смо на самом почетку имали договор да нас занима роман Абдулаха Сидрана. У самом роману је много више песника Абдулаха Сидрана него у филму или другим варијантама. Бранко Миљковић каже да ако смо пали, били смо паду склони. Ова представа покушава да елементе тог потенцијалног пада постави на неколико различитих места.
Елма Јуковић, Доли Бел: Свима нам је добро познат овај култни филм, али у процес смо ушли без икаквих утисака које имамо. Препустили смо се асоцијацима и личним доживљајима. Свако је кроз импровизације доносио лични печат свом лику. Мислим да је велика част да имамо прилику да то кроз позоришни систем знакова прикажемо. Од почетка је била ту медијска помпа и велика очекивања. Доли Бел је жена која је извор страсти, тако је памтимо из филма. Овде је видимо као такву, али и као много више од тога. Кулминација тога је силовање, које је овде приказано другачије него у филму. То уништава њу као такву особу, она остаје празна љуштура.
Емир Хаџихафизбеговић, Махмут Зољ: Јако волимо и ценимо овај фестивал, знамо све о њему и необично нам је драго да смо део њега. У околини Ужица сам снимао четири филма, а „Одуми- рање“ је био последњи. Хвала што смо овде. Нисам имао никакав однос радећи на овом лику, у смислу прављења неке парадигме и антологијске улоге Слободана Алигрудића. Он, иначе, ни- када није добио ниједну награду у области филма и позоришта, а направио је ремек дело у филму „Сјећаш ли се Доли Бел“ и још неким представама и филмовима које сам гледао. Мислим да је квалитет ове представе управо то што је аутохтона и конзумент нема потребу да је пореди са филмом. Ремек дело Емира Кустурице је нека врста сарајевске иконе, а сада то дело имамо и у естетици театра. Имамо сјајан филм и сјајну представу.
Давор Голубовић, Дино Зољ: Дино је, заправо, истински револуционар. Он је окренуо леђа злу, за разлику од свог друштва. Сигурно није силовао ничију жену, ћерку, мајку, није постао ратни профитер, није убио ничије дете снајпером са брда. Он је окренуо леђа злу и изабрао другачији живот. То је једна врста револуције – није могао да поправи окружење, али је окренуо леђа ономе што не ваља.
Мирсад Тука, Дино Зољ: За- довољство ми је било да после много времена играм пред ужичком публиком. Ово је за мене био велики изазов и специфична улога која није постојала у роману. Њу смо на предлог Кокана Младеновића стварали у току процеса рада. Било је дирљиво због дивних импровизација које нам је Кокан нудио. Ја сам улазио у своја сећања и детињство. Играм старог, односо – садашњег Дина, који се после доста времена враћа у свој град и у кућу да би се прочи- стио и суочио са сећањима и доживљајима који су га обележили у животу.
Гордана Бобан, Сена Зољ: Било је неизмерно задовољство бити мајка Сена тројици гилиптера и четвртом жена. Највећу захвалност дугујемо Кокану Младеновићу, који је дошао спреман, запет као пушка и давао нам сав- ршене задатке. Била сам пресрећна, јер ме то вратило у време студентских дана, када су нам професори давали задатке. После тридесет година рада, обра- довала сам се што има још људи који из нас могу извући прекрасне тренутке.
Амар Селимовић, Расим ТОП, Најављивач: Улога је дошла из задате и контролисане импрови- зације. Много је токова, смерница, паралелних колосека који су утицали на решења. То је у мета- форичком и алегоријском смислу јасан знак да ниједан систем није савршен. У овом времену бескрајне транзиције, не остаје нам ништа друго осим да будемо амбициозни и останемо на површини ове септичке јаме или канализације. То је идеја која го вори да ниједан систем није сав ршен за сваког појединца. Иако постоји колективна манија или занесеност системом, она није есенцијална, суштинска, већ је кварна. У томе нам је много помогла Ирена Поповић Драговић, која је радила комплетну музику и музичко-глумачко-редитељске пробе смо имали са њом, а ви сте видели резултат.
Татјана Шојић, Тетка Хатиџа, Другарица Буба, Шинторова мајка, Штакина мајка: Веома сте дарежљива публика, много вам хвала. Хвала вам за осећај који смо имали са наше стране сцене. Ја сам Титов пионир, памтим то доба, одрастали смо тада. Када смо почели да радимо на предста- ви, занимљиви су били наши доживљаји, јер у то доба је неко био дете, а неко се није био родио. Та искуства и анализа романа били су јако интересантни.
Алмир Имширевић, крити- чар: Гледао сам ову представу на три сцене. Преузео сам на себе и трему – да ли ће све функционисати као у представама које сам гледао. Морам признати да ми је било жао што публика није до краја осетила оно што смо осетили ми у Каменом театру. Дру- гачији је доживљај када вам око ногу падају меци које Мирсад испусти из кутије. Сценски радници су такође део представе, не сметају. Вечерас ми овде недостаје писац, јер би могао да направи леп час.
Извор: ЈПФ, Ана Милошевић
"Сјећаш ли се Доли Бел" - разговор о представи
