Кошаркашка јавност у Србији сазнала је за њега кроз несвакидашње достигнуће које је остварио са КК Златибор - прошао је са чајетинским клубом четири ранга, од Друге српске лиге до Кошаркашке лиге Србије. Као капитен, предводио је састав у другој такмичарској сезони у најјачем рангу.
Раденко Смоловић (30) по одласку из Чајетине играчку каријеру наставио је у дресу ариљског Клика. Амбиције тима оправдане су добрим резултатима у Првој српској лиги, мало је фалило да се математички потврди улазак у виши ранг, а онда се десила корона...
- Сезона је била одлична, поготово са тог играчког аспекта, али и организационог. Лига није превише јака, али није ни лоша. Има екипа које увек имају високе амбиције. Без пораза смо били до проглашења ванредног стања, требала нам је још једна победа да обезбедимо пролазак у виши ранг, с обзиром да смо пет кола пре краја имали четири победе више од другопласираног. Било би неправедно да се поништи сезона. Клик нема среће, њих су већ једном избацили из Друге лиге, не бих улазио у разлоге, јер ми нису познати... Клуб је финансијски стабилан и труди се да изађе из полу-професионалне кошарке и да напредује кроз више рангове. Имају добру дворану, имају публику која познаје кошарку, као и чајетинска, имају клупску историју. Остало је да се званично одлучи да ли ће се и како проширивати Друга лига, вероватно ће се поделити у две групе, па ће се играти плеј оф... То су неке незваничне информације - каже Смоловић.
С обзиром на тренутну ситуацију, незахвално је прогнозирати и планирати неке даље кораке у вези каријере...
-Задовољан сам својим статусом у клубу, односом са саиграчима и тренером. Покушаће да задрже вечи део састава, јер ко то успе углавном има предност у односу на остале, нема поновних привикавања новајлија на тренера, на екипу... Видећемо шта ће бити.
https://www.youtube.com/watch?v=D34BERR_IT8Некадашњи капитен чајетинског клуба за кошарку се заинтересовао у 5. разреду основне школе.
-Опробао сам се у свим спортовима, а кошарци сам се окренуо јер је велики број другова то тренирао. Временом се створила љубав према том спорту. Неко кога сам увек ценио био је Дирк Новицки. Много ми је драго што је завршио каријеру са шампионским прстеном у НБА лиги. Био је играч који, осим висине, није имао неке физичке предизпозиције, али је имао друге квалитете и направио је сјајну каријеру у НБА лиги.
Како каже, управо су те ране године бављења кошарком предодредиле његово даље схватање овог спорта.
-Први тренер нам је био Жељко Џамбић. Он је имао утицај на све нас по питању тога да останемо у спорту, да се спортом бавимо пре свега зарад дружења, а не само због прављења неке каријере. Сећам се путовања на утакмице и дружења после њих. То су неке ситнице које су нама као деци много значиле, попут одласка на неке вечере, без обзира на разултат. Ишли смо и на кампове у Бијелу, били су и неки на Златибору и на Тари... То остане у памћењу и на тај начин заволиш спорт и научиш неке, по мени, праве вредности.
Иако је устаљена пракса да старије генерације на оне који долазе после њих гледају са извесном дозом потцењивања, често неоправдано, чињеница је да је у кошарци значајно смањено интересовање у односу на период од пре двадесетак година. Све је мање деце под обручима у парковима, ако и у школама кошарке.
-Код нас су после 1992. или 1993. годишта већ полако почеле да се "губе" генерације у кошарци, можда и у другим спортовима. Доста момака је долазило на баскет због љубави или дружења, без обзира на то да ли ће се направити каријера или не. Утицај средине је ту битан. Школа, медији... Деца много мање прате спорт, интересују их неке ствари до којих се долази без великог труда. Мораш да дођеш на тренинг, да се трудиш, ознојиш... Највећи извор занимације је екран. Да кажем поштено, био је и нашим генерацијама... И ми смо седели уз неке тада актуелне конзоле, нисмо имали рачунаре, али смо и поред тога излазили на баскет, ишли на тренинге... Били смо свестранији. Деца се данас одлучују само на нешто што не изискује много труда, а родитељи им посвећују мање времена због својих обавеза. Ту су и промоције по школама, где треба представити те вредност које спорт носи - одговорност, пре свега. Мораш бити вредан и поштовати некога ко је на прави начин створио ауторитет, а не вештачки, само тиме што је на одређеној позицији. Тако не само да ниси ауторитет, већ код детета ствараш још већи револт, па оно иде скроз на другу страну. 
О успесима са КК Златибор нашироко се писало и причало претходних година. Један тренутак, одн. једна утакмица, посебно му је остала у сећању - утакмица са Прибојем, у априлу 2015. године, у којој се чајетински клуб после три деценије српсколигашког стажа пласирао у виши ранг.
-Сваки успех је прича за себе. Та утакмица можда кошаркашки није била најбоља у клупској историји, али је цела атмосфера која је тај догађај пратила била незапамћена. Таква еуфорија се, колико ја памтим, никада није створила. Самим тим што је та утакмица директно одлучивала о, до тада, највећем клупском резултату. Ми смо тада показали да нам је место у вишем рангу, уз подршку целе заједнице. Волео бих да се поново догоди нека таква утакмица, која ће створити такав амбијент, поново окупити људе око неке здраве ствари и око неког успеха који је значајан за ову средину.
Према његовим речима, било му је веома драго што је примећен на кошаркашким порталима као неко ко је с истим клубом прошао четири ранга.-Ту је био и капитен, Иван Тмушић, који је доста више времена од мене провео у клубу. Наравно да ми је било драго када видим неке лепе речи о себи. Вероватно ми је то на одређени начин и помогло у даљој каријери. Жао ми је само што пар момака који су били ту у тренуцима када је клубу било најтеже нису били у прилици да са нама прославе те успехе који су уследили. Живот их је одвео на другу страну.
Сматра да пласман Златибора у АБА 2 лигу може донети вишеструку корист за локалну заједницу.
-То је супер ствар. Пре свега за промоцију Чајетине, да се за њу не чује само због туризма на Златибору. Много више људи ће посетити ово место преко спорта, поготово ако се регионална лига буде играла упоредо са домаћом. Међутим, то ће бити напорно, тако су ми рекли момци који су играли то такмичење. Имаш припремни период пре сезоне, после тога су само тренинзи, опоравак и одржавање форме. Утакмице се играју свака три дана, дуга су путовања, а потребан је и велики ростер, из разлога умора или евентуалних повреда. Организација мора да буде на највишем нивоу. Мислим да Чајетина има потенцијал за то, само морају бити истрајни у томе као што су били истрајни на самом путу ка овом достигнућу.
И. Јанковић (фото: архива)
