На Фестивалу добрих укуса који је на Златибору одржан почетком августа, један производ је привукао пажњу како посетилаца тако и људи из струке. Реч је о сиру „Златне Рудине“. Овај сир има не само добар укус, већ и добру причу. Наиме, брат и сестра, Радивоје и Мирјана из породице Мишовић, он туризмолог а она англиста за енглески и француски језик, оставили су иза себе своје каријере да би, кренувши од нуле, почели да се породично баве производњом зрелог планинског сира.
https://www.youtube.com/watch?v=jqpXiyqkL_A&feature=youtu.be
Пут се, некако, поплочао тако да су, без обзира на своје професије, успехе, изграђене друштвене везе, живот у урбаним срединама и одређену сигурност , брат и сестра Мишовићи оставили иза себе и окренули се нечем сасвим другачијем: производњи златастог, зрелог златиборског сира на својој дедовини.
Како и зашто?
„Кроз путовања у нека места која су нам била занимљива и где нам се свидео сир који смо пробали, а праве се у амбијенту као што је Златибор, сетили смо се нашег сеоског домаћинства које је било напуштено десетак година. Дшли смо на идеју да би и сами могли да га искористимо за тако нешто “, прича Радивоје Мишовић који је дуги низ година радио у туризму, а потом и банкарству. „2016. године смо увезли краве које су по карактеристикама погодне да се од њиховог млека прави овај сир. За то смо имали субвенцију државе и помоћ од општине Чајетина и „Златиборског еко аграра“ за куповину механизације и опремање просторија. Још увек нисмо све довели у планиране оквире, биће ту још рада и труда, али смо кренули да правимо сир. Он је тренутно тек у четвртом месецу зрења. Почетком августа смо се одазвали позиву да учествујемо на Фестивалу добрих укуса који је одржан на Краљевом тргу и ту смо добили јако позитивне коментаре од еминентних људи за наш производ, што нам даје још већи подстицај за даље бављење производњом.“
Овај сир, кога лаички неки називају трапист, је у ствари пуномасни тврди сир са дугим зрењем од целог млека. Добија се мешањем млека од вечерње и јутарње муже , а начин припреме, истичу Мишовићи, није ништа ново. Напротив! Наши стари су га тако припремали да би могли да трају током дуге зиме и прехране многобројну породицу. Данас се за то има све мање времена, а адитиви и разни други додаци чине их дуготрајнијим али не и тако здравим. Пуно, пуно рада, труда, жеље и љубави улажу Мирјана и Радивоје са својим супружницима и децом у овај посао.
Као дипломирани филолог, англиста за енглески и француски језик, Мирјана је имала динамичну каријеру и један занимљив живот у Београду.
„Београд је ипак био некомфорно место за породични живот. Тамо нема бака-дека сервиса, ритам је убрзан а све се услуге плаћају по приличним ценама . Истина, имате новац, али не и увид на животе ваше деце“, објашњава Мирјана свој мотив за долазак на село. Пошто је њен супруг електроинжињер који ради за немачки САП и није везан за место боравка, није био проблем само пресељење на Рудине.
„Доста систематично смо ушли у истраживање бављења млечним говедарством. Желели смо добру расу крава (браон свис) па је селекцију тих грла радио представник одсека из министарства из Словеније. Набавили смо 20 крава, основали стадо од прве лактације и кренули у производњу сира. Овај посао, иако нисмо замишљали да је тако напоран и тежак, исплатио се. Фантастичан је осећај када можете да станете иза неког свог производа и да сваку реч коју о њему кажете - знате да је тако јер знате одакле је сировина, шта су јеле ваше животиње да би сте добили млеко таквог квалитета, а то је млеко које се добија искључиво од паше или сена, од чега му и зависи укус који је сличан швајцарским сиревима. “
Подршка родитеља, Мире и Радосава, с почетка је била суздржана јер су их године и искуство научили да је живот на селу тежак, а сви желе за своју децу само најбоље. Међутим, прошло је време када је од Рудина до Чајетине било потребно препешачити 10 километара, посебно за ђаке путнике и то по свим временским условима. Уз добру путну мрежу, увођење струје и воде у куће, живот је доста олакшан. Оно што Мирјана посебно истиче јесте брига чајетинске општине да се сеоској деци обезбеди превоз аутобусом од куће до школе, али и брига возача да све протекне у најбољем реду. С тим се слаже и подмладак Мишовића.
Стефан Цикић има 9 година и за ове две године каже да му се свиђа живот на селу јер је здравији, није загушљиво као у велеграду, а нађе се и друштво. Има задужење, наравно; брине о прасићима,а послуша и све други што му кажу да уради. Брат Лука (10 година) слаже се са својим братом у томе да му град баш не недостаје, једино по неки друг. Златибор има доста садржаја па се родитељи постарају да им и са те стране изађу у сусрет када им постане мало досадно.
Радивојев син Марко је најстарији. Има 16 година и креће у други разред средње Угоститељско-туристичке школе у Чајетини. Спрам година, и задужења су већа.
„Бринем о дворишту; косим траву, цепам дрва. Радим, углавном, са дедом а помажем и око стоке. На селу мора да се ради, али када бих бирао опет бих изабрао да живим овде. Овде је лепши живот“, уверава нас Марко.
Још је доста корака које би требало предузети да би све било идеално, али Мишовићи не мисле да проширују посао јер желе да буду мануфактурни произвођачи. Неће бити проблем да се нађу купци за њихов сир који су назвали „Златне Рудине“, јер позиви за учешће на друге манифестације су већ стигли што је идеална прилика за склапање нових пословних веза. На гастроенолошком фестивалу у Београду у септембру изложиће свој сир уз бело и црно вино „Три ораха“ које винарија из Неготина производи ексклузивно и у ограниченим количинама, и која је својим производом желела да подржи кумове који су имали храброст и вољу да крену тежим, али лепим путем у селу одакле су им корени, са производом који има и квалитет, али и име.
Мирјана Ранковић Луковић
