"Марија Стјуарт" поделила мишљења публике

Четврто фестивалско вече било је посвећено још једном познатом комаду. Реч је о „Марији Стјуарт“ Фридриха Шилера са којим се у коштац ухватио редитељ Милош Лолић и ансамбл Народног позоришта из Београда. И ова прича је врло актуелна кроз време, говори о борби за влашћу и моћи, али у њој главни јунаци, односно – овога пута јунакиње, немају Хамлетовску моралну дилему „бити ил не бити“.  Или је немају гласно изречену и јавно изражену.

Ово је женска прича у којој мушки део екипе даје само подршку, каже глумац Бранко Видаковић који у представи игра главног ризничара, и додаје: „ Чини ми се да је глав на карактеристика ове представе добар сценски говор. То је Шилер и то није лако. То не мора да ин тересује публику, али важно је да изазове емоције.“.

С њим се, опет, мање слаже Гојко Балетић који игра чувара Марије Стјуарт.

Како сам ја схватио, овде су и њих две (Марија Стјуарт и Елизабета од Енглеске) изманипулисане. Истакнуте су као врх приче, а цела завера, конспира- ција, хушкање, долазе од воајер- ског мушког дела екипе. Мислим да смо успели и да се та идеја види. То је свет мушкараца.“

Два главна женска лика, опет, имају своје виђење и одбрану улога које су тумачиле.

„Имали смо пуно материјала за проучавање,“ рекла је после представе Сена Ђоровић која тумачи лик несрећне шкотске краљице. „ Марији држава није била света, иако се круне чврсто држала до самог краја. Она је жртва своје лоше политике, женствености, страсти. Када је убијена, она је била озбиљно оронула, али Шилер је представља живом и виталном. Она је до краја живела своју слободу, тада краљица није могла тако да се понаша, превише је себи дозвољавала. Она је исхитрена жена, жена стихије, која не размишља.”

М

Нада Шаргин (Елизабета, енглеска краљица) о самом креирању и схватању суштине свог лика, каже да ју је пре свега интересовао људски аспект једне жене која је расла у хаотичној средини какав двор и јесте, уз претендовање на престо од малих ногу, што ју је касније одредило као човека.

"Узбуђују ме и представе које се баве политиком, али више волим да учествујем у оним које се баве људима. Иако ово јесте представа о политици, она за мене то није. Лолићу сам рекла да ћу играти човека на сцени, јер ме занима она као човек, који је постојао. Шилер је мало извитоперио, оправдано, а мислим да је имала више димензија...Она има проблеме у души и психи, али и снагу – генетску, памет, манипулативне, еротске моћи. Од ње почиње велика култура, књижевност, позориште, интересовало ме њено батргање, борба за живот, да није она убила Марију, Марија би сутрадан убила њу.“

Публика која је интервјуисана после представе, била је неопредељена. Замерке су дате на развученост радње и недостатак страсти у глуми. Да ли ће критика тако мислити, остаје да се види на крају Фестивала.

Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs