Након публике у Ужицу и чајетинска публика је добила прилику да ужива у стиховима завичајног писца, Слободана Ристовића. Он је синоћ у библиотеци „Љубиша Р.Ђенић“ представио збирку „Пустињиште“ за коју је добио и награду „Песничка хрисовуља“ Српске духовне академије из Параћина, која се додељује за изузетан допринос српској поезији, култури и духовности.

Годинама уназад писац Слободан Ристовић носи у недрима српска кућна огњишта, обичаје и веровања, чува их кроз записе као кућне гује што чувају прагове напуштених кућа, брине о роду и језику, не да да затраве сви прилази људским душама, брани љубав и правдољубље, опомиње и чува нас од нас самих.

DSC_0023 (Medium)

„Одумирање Србије је вековни процес… Највећа одумирања људска, одумирање народа, десилa су се у првом светском рату. Да није било жена које су остале у Србији, које су сачувале кућне прагове, родну груду и мушко семење, Србија би се затрла… Садашња пустињишта и чемеришта су настала због свеопште грабежи људске“, прича Слободан Ристовић.

О наградама, а неке од њих су: Блажо Шћепановић, Јанко Туфегџић, Плакета Паун Петронијевић коју је добио два пута, награда за поезију и прозу уперену против рата у некадашњој Југославији коју је добио неколико пута, Кондир Косовке девојке, плакета Хомољски мотиви за допринос етно култури Хомоља и најновија – „Песничка хрисовуља“ Српске духовне академије из Параћина, Ристовић скромно ћути. Јер, он пише о души нашег човека. Бави се, како рече „оним чиме би сви требало да се бавимо: собом и међусобом, да се не отуђујемо и не одљуђујемо“.

Мирјана Ранковић Луковић, www.zlatiborpress.rs