Враћајући се са 1/4 финалне утакмице Купа Радивоја Кораћа, капитен КК Златибор запитао се – због чега нису изабрали пут преко Крагујевца? Овако, аутомобил је из Ниша пролазио кроз Трстеник, Ратину… До пре свега неколико година он је у тим местима био редован гост, играјући српсколигашке мечеве. Сада су то биле само пролазне станице.
 – О свему овоме ни у лудилу нисам могао да размишљам када сам почињао. Сви ми смо у главама били српсколигаши. Толико дуго нас је пратио тај епитет „најстаријег српсколигаша“, нисмо ишли ни горе ни доле, да нам је то постало попут начина живота.
Својевремено је, у златно доба атинског Панатинаикоса, легендарни Фрагискос Алвертис као капитен имао мању минутажу у односу на неке првотимце. Али је само присуство такве личности представљало везивни елемент који је „зелене“ водио ка неким од највећих успеха у клупској историји.
Слично је и са човеком који је до пре нешто више од пет година био један од ретких преосталих првотимаца КК Златибор, тима који је тада испао у Другу српску лигу, суочавајући се са великим финансијским проблемима. За кратко време Иван Тмушић је, према речима свог садашњег тренера, „прешао игрицу“, трновити пут од четвртог до најјачег ранга у земљи, да би као „први међу једнакима“ предводио свој тим у мечу са београдским Партизаном, у 1/4 финалу Купа Радивоја Кораћа.

Шане, како је познат пријатељима, колегама и локалној јавности, кошарком је почео да се бави са 10 година. Иако истиче да никада није имао идола, каже да се увек дивио кошаркашкој памети и смирености Дејана Бодироге.

– Први тренер био ми је Горан Радовић, под његовим вођством направио сам прве кошаркашке кораке. Потом нас је преузео Ђоко Лазовић, који је крајем деведесетих дошао у клуб и с њим смо направили велики успех. Из окружног такмичења смо дошли до регионалног, где смо играли са Краљевом, Крагујевцем, Чачком… Колики нам је он ауторитет био сведочи и детаљ са меча у Ариљу, из периода када нас више није тренирао. Губили смо, а он нас је гледао са трибина. Иако је он из Ариља, много нас је волео, тако да је викао са свог места, саветовао нас како да играмо… На крају смо преокренули и победили.
Првом тиму се прикључио 2001. године, тако да му је до 2004. године клупска легенда Душко Пантовић упоредо био саиграч у првом тиму и тренер у јуниорском саставу. Било је то тешко време за клуб, после превирања на почетку те деценије, али је велики број играча из матичне општине у свом погону сачувало Златибор од неког већег суноврата. Клуб је половином те декаде (2006/2007.) дошао до прилике за историјски успех, пласман у Б лигу. Шане још увек памти одлучујући меч, против Железничара у Чачку.
– Смели смо и да изгубимо са 12 поена разлике, али се догодило да смо поражени са 16, тако да смо за четири поена остали без Б лиге. Тај меч је свакако нешто за чим и данас жалим на неки начин, али сами смо криви. Пре тога смо поражени и од Форме код куће. Да смо тај меч добили, епилог утакмице у Чачку био би небитан.
Када се клуб почетком наредне деценије суочио са испадањем у нижи ранг, ситуација је била веома тешка.
– Остали смо тада само Небојша Стаматовић, Гвозден Рајовић, Милош Дидановић и ја, уз искусног Страјина Недовића, вратио се Раденко Смоловић, а из Ужица су стигли Перо Тодосијевић и Драган Ћитић, који су нам много значили за повратак у виши ранг. Пре свега психички је било тешко вратити нас на прави пут, после суочавања са чињеницом да смо у нижем рангу. Ипак смо успели, под вођством тренера Мишка Милојевића и вратили смо се за само годину дана. „Васкрсли“ смо под управом на чијем челу је био Вања Смиљанић, а после тога је клуб преузео актуелни председник, Рајко Пелверовић. Већ тада смо, на неки начин, утрли пут за оно што ће уследити пар година касније.
До прилике за остварење вишедеценијског сна дошло се у сезони 2014/2015. Тренер Владан Калоперовић селектирао је састав у којем су се нашла и позната имена.
– Тада нас је појачао Младен Шекуларац, вероватно најзвучније име у историји клуба и  један од најбољих кошаркаша с којима сам играо. Жао ми је што није дуже остао у клубу, као играч или тренер. Дошао је и искусни Никола Мићевић и читава сезона је ишла на неки начин лагано. Неуспех се није узимао у обзир. Клуб, али и читава заједница, сви смо се пола године спремали за меч одлуке, против Прибоја у Чајетини. Одлично смо отворили тај меч, постигли неке битне тројке, тако да је победник практично био познат после прве четвртине. На крају смо убедљиво славили. То ми је вероватно најдража утакмица у каријери, пошто је она означила почетак новије историје клуба. Славље које је уследило после тог меча мислим да није надмашила ни прослава после пласмана у КЛС.
Клуб је у Б лиги провео само две сезоне, али је за то време стечено довољно искуства за нови искорак напред.
– То време смо искористили и на прави начин „опипали терен“. Шекуларац нам је у почетку био тренер, одлично смо одрадили припреме, али су уследили неки порази, промена на клупи…  Опстали смо у лиги, а већ наредне сезоне направили сјајну екипу и ушли у КЛС. Ја сам на крају обе те сезоне размишљао да напустим кошарку, већ сам на неки начин био засићен, али сам на наговор околине, пре свега помоћног тренера Недовића, оба пута одустао од првобитне намере. И нисам се покајао.

Дебитантска сезона у Кошаркашкој лиги Србије суочила је клуб са чињеницом да ће утакмице као домаћин морати да игра у дворани на Златибору, а не у чајетинској хали, за коју је нераскидиво везан више од три деценије. И поред тога, Златибор је остваривао веома добре резултате, заузео четврто место и пласирано се у Суперлигу, где се изборио за плеј оф и дошао до прилике да се бори за АБА 2 лигу. На крају је заузео 8. место.
Као капитен, Тмушић је почетком године подигао пехар намењен освајачу Купа Србије, чиме је његов тим обезбедио одлазак у Ниш, на завршницу Купа Радивоја Кораћа.
– Дуг је био пут до „Чаира“ и меча са Партизаном. Шест утакмица, четири гостовања… Пред одлазак у Београд, на извлачење парова, прижељкивали смо неког од „вечитих“. О самој утакмици са црно-белима је сувишно говорити. Незаборавно искуство. Свакако мислим да смо се приказали у добром светлу.
Непосредно пред меч Кошаркашки савез Србије Шанету је уручио признање, као играчу који је са клубом прошао четири ранга, дошавши и до завршнице Купа.

– Загревали смо се, када ми је помоћни тренер Недовић пришао и поменуо да треба да примим награду. Слушао сам званичног спикера, био сам веома изненађен, нико из клуба ми ништа није помињао… Вече пре тога, тренер Гуша ми је рекао: „Сутра почињеш меч“. „Коуч“ посебно истиче то моје остварење, поменуо је то и на конференцији после меча.
Одлука о „качењу патика о клин“ овога пута је коначна. После 10 година рада у чајетинској хали, на чијем паркету је скоро дупло више времена боравио као кошаркаш, Шане се одлучио на покретање приватног посла.
Случајно се догодило да у исто време окончам каријеру и напустим досадашњи посао у хали. Али, доста је било… Није мало скоро две деценије у кошарци. Осим јуниорске двојне лиценце, када сам наступао и за Плеј Оф, никада нисам имао контакте с било којим другим клубом. Нити сам имао жељу за тим, нити је било неких конкретних понуда. У сваком случају, боље није могло. Суперлига Србије, учешће на Купу Кораћа… Још само да ми се на опроштају појави неки евролигашки тим… 
Шане истиче да је током каријере, поред породице и пријатеља, највећу подршку имао од супруге.
– Супруга Снежа ми је највећи ослонац у животу. Показала је невероватно разумевање за моје обавезе око кошарке, тако да је током претходних година практично сама одгајила нашег сина и водила рачуна о њему.  А и о мени (смех).
Када се осврне на непуне две деценије кошаркашког битисања, не налази тренутке у којима би поступио другачије.
– Жао ми је једино што мој велики другар из детињства, Милош Дидановић, није остао дуже у кошарци, па да заједно прођемо све ове клупске успехе. Ми смо заједно почели да тренирамо, а заједно смо учили основну и средњу школу. Увек истичем и занимљив генерацијски јаз који сам прошао кроз каријеру. Када сам почињао саиграч ми је био Славенко Марић, који је имао преко 40 година, а сада су ту момци који су се родили када сам ја постао првотимац. Посебно ми је драго што сам на крају каријере сарађивао са Вањом Гушом, великим тренером и још већим човеком. 
И. Ј.
(фото: zlatiborpress архива, КК Златибор)