Драган Благојевић, звани Ћошко, ковач  је у Семегњеву од 1946. године. Занат је завршио код приватника за време Другог светског рата од  1941. до 1945. године. 1946. године враћа се кући и отвара приватну радњу, која и до дан данас постоји. Овај занат нема више нико да ради, неће нико ни да учи, он је одумро. То је занат ковачко-поткивачки, а ради и браварски и механичарски посао.

„Предложио бих ако неко хоће да учи те занате, треба да учи, јер требаће то ако се буду задруге оснивале. Ја сам био у радној задрузи ковач, јер је потребан ковач и за село и за град, па неби требало то баш да се угаси начисто. Такође и воденичари, столари… и други стари занати“.

Занат је завршио у Кремнима код Сава Ерића. Био је добар мајстор, тако да га је добро научио занату. После је радио у „Плануму“ у Семегњеву на тунелу, а после је прешао у „Ракету“ где је радио као ауто- ковач, одакле је и пензионисан. Данас живи у Семегњеву у својој кући.

„Рођен сам 1931. године, а мало је ковача који су издржали толике године јер је то тежак физички посао, а ја сам то све издржао. Препоручио бих, ако неко хоће да се бави овим занатом може да ми се јави да му дам инструкције и да га научим. Мајстор сам за поткивање, имам неколико заната који су везани за металску струку: браварски, лимарски,  поткивачки, ковачки…“

У то време кад је он учио занат, онда је ковач морао да зна све радове. Правио је гумарабе, шинска кола, плугове, мотике, секире, све што треба једном пољопривреднику. И сада се прави тај алат, само доста мање. Данас је модерна техника преузела производњу, боље се исплати фабричко него да мајстор прави, мада то није истог квалитета.

„Ја, на пример, кад клепам секиру, наплатим онолико колико она кошта у продавници. Јер се данас ради серијски, а ја то морам да обрадим ручно. А и материјал је скуп“.

Користи разне алате, које мора да има и ковач и поткивач. Прво мора да има наковањ и чекић. Има и разне брусилице, бормашине и комплетам механичарски и поткивачки алат који је, углавном,  сам направио. Поред тога Ћошко поседује и машине које је, такође, лично он правио, као што је машина за савијање олука.

Већину алата коју користи сам је направио. И данас користи старинске мехове на ручно дување. Није хтео да користи мехове на струју, јер ако нестане струје не би могао да ради, док ови, механички, могу да раде у свако доба.

Занат му је помогао да закући, а данас, као пензионер, највише се бави сточарством. Има 20 оваца, држи свиње и кокошке. И поред тога стигне да обави и неке мање ковачке послове.