Гест поштовања Новинару и Човеку

Синоћ је у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ представљена књига Радована Поповића „Осмех родне године“. Овај новинар и писац, који је преко 30 година био уредник културног додатка "Политике", објавио је и читав низ књижевних биографија, а своју новинарску каријеру почео је 1957. године у ужичким „Вестима“. У том периоду објавио је око 150 репортажа, записа и белешки, од којих се око 50 одбраних нашло и у књизи која је представљена чајетинској публици. О књизи су говорили: проф. др Гојко Тешић, магистар Слободан Радовић и музеолог и публициста Драгиша Милосављевић.

Да ли је више речено о писцу или о његовом делу на промоцији књиге „Осмех родне године“, остаће тајна. Јер, и писац и дело, стиче се утисак, исто су. Раскошни у својој нутрини, а једноставни и скромни, без потребе за истицањем. А и чему? Прави људи и њихове врлине препознају се без обзира на време у којем се губе аршини и кодекси. Прави људи не говоре о себи самима. О њима говори време и они који долазе.

12760004 (Medium)

„Изузетан човек, изузетан пријатељ, неко ко поштује све што су етичке вредности нечега што је дијалог, што је разговор... Он је један од ретких који никада прекршио и злоупотребио нешто што су деликатне ствари из архива, личних или јавних . Дакле, неко ко је поштовао сваког оног са ким је разговарао“, прича о Радовану Поповићу професор доктор Гојко Тешић, књижевни уредник. „ Ти записи су оне драгоцености које говоре и о његовој изузетности“.

Књига „Осмех родне године“ постоји, на срећу читалачке публике, захваљујући новинарима ужичких „Вести“, Зорану Јеремићу и Зорану Жеравчићу, који су њени приређивачи.

12760003 (Medium)

„Знам Поповића дуго година, међутим, тај његов рад, тих првих 9 година у новинарству од 1957. – 1966. у „Вестима“ су непознате. Кад читате његову биографију, то је је биографија нја две стране, а тих 9 година у „Вестима“ стало је у једној реченици: „Свој радни век почео је у ужичким „Вестима“. Како је дошло до тога да ја откријем тих његових 9 година? Ја сам листао послератне „Вести“ тражећи теме из спорта. Онда сам случајно налетео на репортажу „Јесен у Загребу“. На три ступца „Вести“ Радован је писао о Загребу једне јесени, сјајан, упечатљив текст. Мене је то заинтересовало и помислио сам: дај да видим има ли још које репортаже. Ја сам открио, у тих 9 година, преко 150 репортажа, записа и белешки о људима, догађајима, својеврсним феноменима тог времена, насталих на најобичнијим местима: на улици, вашару, у некој бањи, на дочеку Нове године...“ прича новинар Зоран Жеравчић који је, са својим колегом Зораном Јеремићем, овим гестом – приређивањем књиге, направио својеврстан гест поштовања старијем колеги новинару .

Свако ко се лати збирке „Осмех родне године“ пожелеће наставак, јер је од око 150 репортажа представљена тек трећина.Радован Поповић је бираним речима богатог српског језика у својим причама осликао непоновљиво време, простор и људе, а у свему томе се може само уживати. Упознајући његов рад, читаоци ће се подсетити на вредности које би требало да има свака добра прича, али и добар новинар.

Мирјана Ранковић Луковић