Данас је Видовдан, велики црквени дан, један од најважнијих историјских датума за Србе, али и дан за који се везују многа народна веровања.

Видовдан спада у непокретне црквене празнике. Формално, славе се свети мученици: Вито, Модест и Крискентији, свети пророк Амос, преподобни мученик Дула, свети Јефрем – патријарх српски и блажени Августин – епископа Ипонски. У српком православном календару не постоји дан свеца с именом Свети Вид. Пре више од једног века, тачније тек 1892. године, Српска православна црква је Видовдан први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала.

Видовдан се сматра и празником за очи, односно празником који „отвара очи“.

Веза Видовдана с видом манифестовала се и у народној медицини. Уочи празника или на празник изјутра, брали су траву звану видовчица, стављали је у воду и њоме се умивали. Чинили су то зато да преко године не би боловали од очију. Понегде су видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле.

Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха.

У неким су крајевима износили на видело новац из касе и бројали га.

На Видовдан се могла видети и будућност. Чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника.

Због тога што се један од најважнијих догађаја у српској историји – Косовски бој, одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.

„Цару“, односно кнезу Лазару у заслуге се приписују и слање изасланства са монархом Исаијом у Цариград са молбом да се скине анатема са српског народа, обнова манастира Хиландара и Горњака, ктиторства над многобројним црквама и манастирима, као и отпор турским освајањима.

По интерпретацији која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар војски српских и босанских великаша против војске турског цара на Косову пољу је требао да се деси на дан када треба да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом.

Кнеза Лазара Срби не памте само по храбрости у бици на Косову, већи и по задужбинарству јер је за живота изградио многе манастире и цркве.

После Косовског боја тело цара Лазара сахрањено је у Приштини а потом пренето у његову задужбину – манастир Раваницу код Ћуприје.

Када је почела сеоба Срба, народ је са собом носио и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата 1942. године тело му је пренето у Београд, одакле је 1988. године премештено поново на Косово у манастир Грачаницу. Одатле је 1989. године пренето у Лазареву задужбину манастир Раваницу код Ћуприје, где и данас почива.

У српском народу Видовдан је и дан жалости, па је задржан обичај да се на овај дан не праве славља, не игра и не пева.