Српска православна црква слави данас празник Светог Димитрија Солунског, у народу познат као Митровдан, у знак сећања на страдање и смрт тог светитеља.

Димитрије је рођен у Солуну у трећем веку за време цара Максимилијана (240-310), који га је поставио за војводу, надајући се његовој оданости у прогону хришћана. Када је од цара добио наређење да прогони хришћане, он се на то није обазирао већ је јавно проповедао хришћанство.

Цара су обавестили о непослушности Димитрија, који је преобраћао народ у хришћанство. Димитрије је јавно, пред царем, признао да је примио Христову веру, због чега га је цар утамничио. У тамници је мучен и погубљен.

Солунски хришћани су га тајно сахранили, а на месту његовог гроба касније је подигнута црква. Свети Димитрије је проглашен заштитником града Солуна.

Црквени списи наводе да се Свети Димитрије много пута јављао и спасавао град од земљотреса и несрећа. И данас се верује да је чудотворна снага његових моштију излечила многобројне болеснике. Верује се и да помаже свакоме ко призове његово име.

Према народном предању и житијима светаца, Димитријев гроб је одисао босиљком и смирном, па је зато тај светац назван Мироточиви.

Постоје многобројна народна веровања везана за Митровдан, међу којима и оно да би тог дана требало остати код куће, јер ко то не учини, целе године ће ноћити по туђим кућама. Познато је и да су се на Митровдан хајдуци разилазили и одлазили да презиме код јатака, да би се опет састали на Ђурђевдан. У народу се каже „Митров данак, хајдучки растанак, Ђурђев данак, хајдучки састанак

Култ Светог Димитрија веома је жив и код Срба, a у српској цркви је више од 120 храмова посвећено светом Димитрију.

Једна од најлепших представа Светог Димитрија налази се на Косову и Метохији, у манастиру Дечани, чији су ктитори Стефан Дечански (српски краљ од 1321-1331) и цар Душан (1308-1355). Светитељ је осликан у ратничкој опреми са штитом и шлемом, поред Светог Ђорђа.