По неким предањима Чубраци су дошли на ове просторе из Црне Горе и Херцеговине. Засеок се налази у Доњем Љубишу, а имање наших домаћина је удаљемо 5,5 км од центра села. Граниче се са Високом, општина Ариље. Њихови преци, који су дошли међу првима изабрали су сунчану страну да би било топлије, а и снег мање да се „прима“. Некад је народ био сиромашан, живело се од стоке, углавном овце и козе. Данас је другачије, стигла је механизација, а са њом и нове пољопривредне културе. Чедомир Чубраковић са својом породицом већ 30 година узгаја малину. Бави се сточарством, повртарством, воћарством, пчеларством, а и добар је дрводеља. Правио је од дрвета све што је потребно за једну кућу: од намештаја до каца и бурића. Данас то ради његов син Миладин. У домаћинству живе још и Чедова супруга Јелица, а син Миладин има супругу Бранку и са њом четири сина.

 

„Ми живимо на тромеђи општина Чајетине, Ариља и Нове Вароши. Мало смо забачени, што сетиче самога центра, па се зими боримо кад напада снег. Пре тога све завршимо, да обезбедимо за зиму што се тиче хране и основних потребштина. Пут је макадам и зими је тежак за одржавање. Најстарији син ми креће у први разред, а други у предшколско. Ја их возим до старе школе која више не ради, а одатле школским превозом до школе у центру Љубиша. Проблем је што се тај пут зими не одржава“ прича Миладин.

У Доњем Љубишу има више породица са малом децом. Можемо рећи да овај део села има будућност и перспективу. Где су деца ту је и живот. Међутим, проблем су путеви.

„Боримо се како можемо. Храну сами производимо, а малина нам је основна делатност. Имамо још и три краве и око 40 оваца. Свако ради свој посао. Ја у радионици, супруга око деце, а родитељи се највише баве пољопривредом уз нашу помоћ. На селу се може живети, једино када би још путеве завршили било би идеално“, каже Миладин.

Он је добро „испекао“ занат од свог оца. Што види то и направи: судопере, регале, целу кухињу, па до кревета и трпезаријских столова. Чедомир је задужен за пчеле, а у задње време и снаја Бранка заинтересована је за пчеларство и рада је да настави овај посао у производњи меда. Чедо нам напомиње да има и мали рибњак у коме узгаја шарана. Има преко 500 комада. У пластеницима гаје паприку, парадајз и краставац само за своје потребе.

 

Живи се лепо, ал’ уз доста рада, и поранити и „омркнути“. И покосити и попластити. Чубраковићи све то стижу, јер су вредни, а и навикли су да раде. Стижу и унуци, па ће и они наставити… ваљда.

Аутор Мирослав Весовић