У земљи која је светски првак у женској одбојци као нови центар у овом спорту наметнула се мала општина Лајковац. Тамошњи Железничар је пре две године кренуо у стварање једне потенцијално успешне приче, која се развијала тако да су, после прошлогодишњег освајања националног Купа, у сезони 2018/2019 не само одбранили овај трофеј, већ су  успеле да освоје и титулу првака Србије, после преокрета какав до сада није забележен у финалима домаћег првенства. После две почетне победе њиховог ривала, екипе Јединства из Старе Пазове, Лајковчанке су успеле да са три узастопна добијена меча дођу до победничког пехара. Све поменуте трофеје као део ове екипе освојила је и Чајетинка, Александра Спасенић (24), либеро тима.

– Искрена да будем, и даље нисам свесна колико је наш успех заправо велики. Повратак и освајање трофеја после 0:2 је нешто што се не дешава сваки дан. Трећа утакмица је била веома тешка и напорна, не толико физички колико психички. Знале смо да смо спремне и да то можемо направити, али нам је требало „оно нешто“ да нас покрене. Ту су управа и стручни штаб, по мени, одрадили велики део посла и направили нешто што би се ретко ко усудио, а ја бих волела то да поменем. После друге утакмице и пораза на домаћем терену, за нас су организовали дружење уз безброј разних игрица, што би ретко ко урадио. Тако су нас растеретили психички и ослободили су нас тог неког притиска који смо вукли за собом целе сезоне, као најбоља и најквалитетнија екипа у лиги. Четврта утакмица је била одлучујућа и за једну и за другу екипу. Тако се и десило. У финалним серијама превагу доноси искуство и „хладна глава“. Знали смо да, ако преломимо и изједначимо, титула је наша. Тако је и било – каже Александра за zlatiborpress.rs.

Дупла круна одбојкашица Железничара највећи је успех не само лајковачке одбојке, већ тамошњег спорта уопште. Како Александра каже, Лајковчани су били значајан чинилац у остваривању клупских успеха.

Лајковац је мало место, варошица слична Чајетини. Као што се код нас воли и прати кошарка, тако је у Лајковцу са одбојком. Утакмице су посећене, места су заузета, уз нас су и у победи а и у поразу. Одиграли су веома велику улогу у плеј офу. Пратили су нас и на гостовањима у великом броју, навијали и бодрили нас свим срцем, организовали дочек и прославу какав би свако у својој спортској каријери пожелео. Од самог старта су нас супер прихватили. Слободно могу рећи да се, после две сезоне проведене у Лајковцу, осећам као код куће. 

Александра је у клуб дошла из Футога, пре две године, тако да се, на неки начин, њен долазак одиграо у тренуцима када се кренуло са стварањем тима за велика дела.
Када сам добила понуду од власника клуба, Жике Лазаревића, у том тренутку сам имала још три. Одмах сам је прихватила. Знала сам да праве екипу за трофеје и да ће прича бити озбиљна. Клуб из године у годину напредује. Моје прве сезоне у Лајковцу, прављена је екипа за трофеје. Лепо смо отвориле сезону, освојивши Балкански Куп, а у марту и Куп Србије. У плејофу смо догурале до полуфинала и ту смо се зауставиле, мада смо и прве сезоне имале стварно добру екипу за титулу, али нисмо успеле да приведемо сезону крају онако како смо очекивали. Ове сезоне смо од старта кренули добро са тренинзима, а и играма. Кикснуле смо у Супер Купу Србије, где смо водиле 2-0 против екипе Визуре из Београда и изгубиле 3-2. Касније
смо имали успона и падова, али нас је кроз целу сезону пратило то бреме „екипа за трофеје“ и стварало велики притисак. Успели смо да се изборимо са тим на крају и да докажемо да смо стварно екипа за трофеје.
О томе колико су игре Железничара превазишле оквире Србије говори и занимљивост са недавне прославе дупле круне, када се клубу посредно обратио обожавалац из далеке Кине. Зао Чун, дечак у инвалидским колицима, пратио је клупске резултате преко Интернета.
Тачније, дечак се јавио мејлом у периоду када смо играли плејоф. Пар нас је видело поруку, али су је сви чули тек на прослави. Били смо веома изненађени, позитивно наравно. То је још једна потврда рада клуба и његовог напредовања. Дечаку су после прославе, као поклон од клуба, послати дрес капитена са свим потписима играчица и медаља првака Србије.
Ни одбојкашка дешавања у родном месту и резултати ОК Златибор свакако јој нису непознаница.
Пратим колико ми то обавезе дозвољавају. Највише то чиним преко друштвених мрежа. Пратим резултате и дешавања генерално. Била сам срећна када су се девојке избориле за главни жреб Купа Србије. То је још само један показатељ и потврда управи клуба, а и самој општини, да се клуб развија у правом смеру и да расте и сазрева из године у годину. Желим им још пуно добрих игара и победа. И да им свака следећа сезона буде боља од претходне… Па да се можда већ следеће године нађемо на истом терену. Никад се не зна 🙂
(фото: приватна архива Александре Спасенић)
И. Јанковић